Čim smo se Gaj i ja uselili u taj stan u staroj zgradi Bramford osetila sam onaj isti nemir što se prvi put javio još dok sam bila u katoličkom ženskom liceju. Sestra Veronika, naša vaspitačica, nama devojčicama, a sve smo bile u pubertetu, uvek je govorila o grehu i samo o grehu. Vas tako mlade i nevine Svevišnji voli, govorila je stojeći za katedrom namrštenog izraza na bledom licu, na kome se isticao dugački nos i prodorne sive oči. A Sotona? Šta vama nevinim devojčicama radi Sotona? pitala je. Nismo znale i u grobnoj tišini, strepeći, čekale smo da nam sestra Veronika kaže šta nama nevinim devojčicama radi Sotona.

 

Ima tako nekih pesama koje vam se zavuku u memoriju, uđu pod kožu i u dušu, a da pritom ne znate ni zašto, ni kada, ni kako, ni ko je autor, ni ko ih peva i izvodi.  Jedna od takvih je, mene što se tiče:  O, Marijana, slatka mala Marijana.... Niti znam kada sam je prvi put čuo, a pogotovo zapevao, jedino znam da kad god je i danas čujem uzburka mi stare taloge emocija  iz rane mladosti ili još ranije iz detinjstva.

Da se ljudi međusobno obično ne razumeju nije potrebno posebno dokazivati. Iz iskustva je poznato, a i naučna literatura i književnost na to ukazuju, da iako govore istim jezikom ne razumeju se supruga i muž, majka i kćerka, otac i sin, brat i sestra, građani i njihove vođe koje su sami izabrali, narodi koji govore istim jezikom, države sa susednim državama. … Ako se ljudi ne razumeju međusobno, kako li tek razumeju svog Boga u koga veruju? Upravo o tome je ovaj blog - o večnom Vavilonu (u tri slike).

Da li je moguće rekonstruisati razgovor koji niko nije čuo, a oba učesnika su odavno napustili ovaj svet, pritom su njihova sećanja na taj dijalog, prema onom što je zabeleženo, oprečna? Može se pokušati, ali bez ikakvih garancija na uspeh. Potrebno je izdvojiti i analizirati činjenice koje prethode događaju, karakterne osobine i motive učesnika, okolnosti i posledice, a zatim postaviti prava pitanja i na kraju ponuditi moguće, a verovatne odgovore.

O toj crti koju podvlačimo svakog 2.januara, čim se otreznimo, može da se piše danima.

Obično počinjem ovako: od danas više ne pušim i ne pijem........

                                          Okružnom sudu Šabac

Predmet: Zahtev za rehabilitaciju Edipa.

Na osnovu čl. 1. 2 i 3. Zakona o rehabilitaciji (Službeni glasnik RS, br. 33/2006), zahtevam da Sud rehabilituje Edipa  kao i nepoznat broj muškaraca, koji su na bilo koji način pretrpeli duševnu bol  zbog posledica klevete nanesene ne samo Edipu, već  i muškoj populaciji uopšte.

Već nakon površnog listanja moju je pažnju privukla jedna kratka informacija. Dana 21. juna 1963. godine federalni zatvor Alkatraz je, nakon dvadeset i devet godina, prestao sa radom. Tog jutra sa stenovitog ostrva u zalivu San Franciska, poslednja grupa od 126 zatvrenika je specijalnim vozom transportovana u zatvor Sing-Sing, okrug Vestčester, država Njujork. U toj grupi su bili zatvorenici osuđeni na doživotnu robiju ili smrtnu kaznu pljačkaši, višestruke i masovne ubice. U jednom od uskih kanjona Kolorada, specijalnoj kompoziciji je tačno u ponoć priređena zaseda tako što su eksplozivom urušene okolne stene. Borba napadača, čiji je cilj bio oslobođenje zločinaca iz voza i policije trajala je dva sata, a završena je dolaskom helikopterske jedinice specijalnih snaga. Može se zamisliti kakva je napetost vladala i koju vrstu misli su imali putnici specijalnog voza dok je borba trajala. Tačka sukoba je tačno u sredini pretpostavljenog lučnog pojasa, a vreme sukoba se poklapa sa vremenom zločina u Vestroudu.

Nisu samo pisci iz senke ljudi čije se knjige štampaju i prodaju u stotima hiljada primeraka, a da njihovo ime ostane potpuno nepoznato čitaocima. Čak i kad je o nauci reč, gde egzaktonst dominira, u senci Alberta Ajnštajna, ostala je ne samo supruga Mileva, već i najveći matematičar-logičar XX veka Kurt Gedel. Šta tek reći o manje egzaktnim oblastima, kao što je muzika, primera radi.

Pobeda i uspeha nikad dovoljno. Ali i od pobeda se ljudi umore. Eto, i nepobedivi Srbin Novak Đoković je umoran. To se lepo videlo na njegovim poslednjim mečevima. Niko nije  Übermensch, pa ni  Nole. Dobro je što će  jedno vreme morati da pauzira, da se odmori od pobeda. Neka malo pobeđuju drugi. A šta je sa porazima? Biće da se i od poraza ljudi  umore. Odmor je svima nužan, kako pobednicima tako  i poraženima. Poraženima pogotovo.

 Preporučujem tekst kolege liba: Ludaci sa Ibarske, iako znam da ludaka ima na svim našim cestama.