Sak ću vam ja ispričati jednu novogodišnju priču. Sve se desilo 31. decembra početkom sedamdesetih, u Jugoslaviji.
Milčika je bila lepa i fino vaspitana devojka. Javljala se komšijama, pomagala starijima i ustajala u autobusu bakama koje ujutro rano idu na pijac, košulja joj je bila uredno zakopčana i, za razliku od većine vršnjakinja u gimnaziji, uvek je nosila prsluče. Imala ja planove da završi medecinu i da postane

Nikako. Ovaj sam naslov stavila samo da vas uvučem u zakasnelu priču o Parizu, hrani i piću, Bob Marliju, štrajkovima i poslu koji je Fond za podršku investicija u Vojvodini išao da obavi.

Sajam hrane i pića SIAL 2010. - Bob Marley.

Pronađi vezu. Pusti mašti na volju. Da ste, recimo, vi naslednici krvi, imena i brenda ove muzičke ikone, šta bi ste radili na sajmu hrane i pića?

Veza

Kao minut pred kišu bio je njen život iscrtan jasnim, svežim linijama, čudno obojen, pomalo strašan, ali privlačan. Godišnja doba su se kod nje smenjivala onako kako je njoj odgovaralo, a problemi su se povlačili kao more pred udar cunamija. Još se nikada do sada nije vratilo, a baba njena, vikarka, uvek joj je govorila: „Radi sine šta hoćeš, ako nećeš nikome nauditi i pamti da će ti sve vratiti trostruko". Ako bude po babi, i cunamiju, kada je bude udarilo, neće valjati.

Njeni balkoni mirisali su gradovima u kojima je živela: na reku i lipe u Srbiji, teško, slatko i sveže, na gotičko-renesansno-barokno-otomansko-art nuvo mešavinu Budimpešte, na slatkasti miris Londona u proleće...Na greh su mirisale sve, ali se Ana radovala životu do te mere, da nikako nije mogla da prihvati ideju da će završiti na nekom mestu koje nije terasa.

Mislila je: ako Boga ima, on će znati da je u principu bila dobra i teško je mogla da poveruje da će najebati zato što nije krštena ili ne ide u crkvu.

Svako veče, baš negde pred spavanje, čika Maksa je imao običaj da izađe i parkira šamlicu ispred prozora svog dvorišnog stana, na stočić stavi metalni tanjir sa parčićima hleba osušenim u rerni, pribor za šivenje i crvene gaće. Krpio je danima i godinama, a da niko od komšija nije znao da li to čika Maksa ima samo jedne gaće, da li su mu sve gaće crvene ili mu je dosadno, pa krpi gaće da bi se ostali stanari nervirali u neznanju. A

Pre tačno sedam godina, skuvala sam čaj, namestila svoj veliki stomak pred televizor, osmehnula se blaženo i upalila ga. Svetski trgovinski centar bio je u plamenu, a ja sam ostala zaleđena, kao i većina ljudi na svetu, koji su u tom trenutku, udruženi u svojim geografskim, političkim, verskim  i vremenskim razlikama, gledali „breaking news" 21. veka.

U ovom napadu na Ameriku stradalo je više hiljada ljudi u četiri aviona i  zgradama,

Testo noći spustilo se nad letnji grad. To je ono vreme kada svi osećaju da se nešto lepo mora dogoditi, jer je to pravo stečeno petkom. Čak i ako počne kiša, ona ostaje topla, narandžasta, letnja noć.

A letnji grad pun je letnjih ljudi. Ugrejani, oslobođeni slojeva odeće, svi kao pomalo raspušteni,

Kapalo je oko dva popodne kada sam pre neki dan sedela sa drugaricom na pauzi za kafu. Posle mesec dana borbe sa vukom Fenrirom, Viking Erik je napokon uspeo da nam vrati sunce i da se tog dana pojavio u Novom Sadu, bio bi lepo nagrađen. Ali, nije, kurvar. Kroz Laze Telečkog nije prošao niti jedan Viking. Bilo je par gej gusara i nesto dečice, ali velikih, dlakavih muškaraca, koji damama vraćaju sunce i bogtepita

Ako zenamarimo putovanje započeto Leninom temperaturicom, vijugave užarene automobliske zmije na auto putu, zaustavljene u više navrata iz nepoznatog razloga, pogrešno skretanje u Rijeku i panoramski obilazak iste, dulje traženje i ćaskanje sa meštanima o izlazu za Učku i drugim prijatnim temama, te samog ulaska u Pulu koji nas je koštao dodatnih sat vremena, dve onemoćale bešike i dosta živaca, letovanje u Istri bilo je divno.
Jednogodišnji

"Knock, knock, knocking on the heavens door", reče dobra duša i zaplaka se kada se vrata ni nakon druge strofe ne otvoriše. Sve što su je učili da treba i ne treba, sve je poštovala, sve je radila baš kako treba. Uvek je prvo išao temelj, zidovi, pa krov. Nije imala oči ponosite, jezik joj nije bio lažljiv, ruke nisu prolivale krv, osim kokošiju, srce joj nikada nije kovalo zle misli, noge nisu trčale na zlo, nikada nije svedočila lažno,

Kada sam krajem prošle godine prvi put čula novi album Jello Biafre osetila sam nešto što nisam dugo. Kao kada sam kao klinka otkrivala novu muziku. To mi se danas, i pored mnogo više nove muzike, gotovo uopšte ne dešava. Kada sam pre neki dan pročitala da Jello svira sa svojim novim bendom Guantanamo School of Medicine 7. septembra u bivšem bioskopu City Academic