Poslednji radni dan. Šetam po kancelarijama usporena, sumanuta, uzdišem, nije mi nešto dobro, i stalno gledam na sat: 9:43...9:49.....10:07.....10:23..... A vreme teško, širi se kao Svemir, beskonačno, i oteže, što bi moj pokojni ćale rekao „ko gladan srati". Do kraja dana na ovoj stolici ispred računara curim iz sebe kao Dalijev sat i jedino što me natera da ucurim u sandale i iscurim iz kancelarije je pomisao da za dva dana idemo na more.

 

Malo je duhova koji se brinu oko toga da ispitaju pitanje pre nego pribave odgovor...

                                                                                                Paul Valery

Od kada pamtim pitala sam se nekoliko stvari:  

Da li autori prvo pisu reci ili muziku? Evo, ja sada kada razmisljam, nekako mi se cini kada prvo napises tekst, kao da si ukalupio melodiju i ne ogranicavas je svojom neogranicenoscu vec te ogranici tekst, njegov

Postoji nekoliko svetlih trenutaka u mome zivotu, a vecina je zabelezena negde u ovo vreme, u aprilu i maju, oko prolecnih praznika, drzavnih i bozijih.

 

Napeta je Srbija ovih dana ko struna na sremačkoj tamburi. Nezgodno je pisati ili pričati nešto što nije vezano za Kosovo. Ne toliko zbog straha da ljude ništa drugo ne zanima osim politike i mučnih grcaja Srbije, koliko zbog činjenice da će to što kažete ili napišete, ipak ostati u senci. Ljude i treba da zanima zemlja u kojoj žive, a koja ima čudnu naviku da menja oblik, mučno, napeto i krvavo, treba da znaju šta im i kada rade, kuda su pošli i kuda će stići. Ne znam šta donosi sutrašnji dan, nadam se ništa zlo, ali sam sigurna da svako od nas ipak ima ponekad

 

Noćas oko ponoći poginuli su bivši učesnici Velikog brata; Stevan Zečević Zeka, Zorica Lazić i Elmir Kuduzović. Poginuli su u teškoj saobraćajnoj nesreći na putu Obrenovac-Šabac.  

Nervirali su me povremeno, kada gledam, ne baš često često. Sada me grize savest i neopisivo mi je žao. Mladi ljudi od dvadeset i kusur godina...Upoznaš u tim emisijama pojedine bolje nego kolege za deset godina. Stvarno mi je žao.   

vest b92

 

Mama je rodila sestru kada je meni bilo devet. Velika razlika nije nam dozvoljavala da budemo drugarice. Ja sam bila sva bitna, a ona je bila krpelj. Kada mi je bilo osamnaest, njoj je bilo devet. Ja sam bila vukovac, ona se provlačila. Ja nisam lagala, ona jeste. Nisam pušila, ona jeste, još od osnovne škole. Ja sam se udala u tridesetoj petoj, ona u dvadesetoj, uzaludno, ne preživevši ništa pre toga, bez ruksaka  na leđima za koji se zakačila smorena džandruica, bez pasoša u zadnjem džepu farki, mirisa studentskih dana. Bila je mnogo mlađa i kada nam je iznenada i

 

Ja sam noćna mora za intelektualce skeptike. Ja sam noćna mora za radikalne kritičare i uživaoce loših stanja. Snuždene bez razloga i bez svake mere. Za lenje. Psihički debeloguze.

Do pre koju godinu, išla sam van zemlje ako sam želela da vidim neki veći koncert. Izlazila sam da vidim svet, da ga udahnem, upijem i razumem, zajedno sa decibelima koji su mi ovde bili uskraćeni. One na Ušću uskraćivala sam sama sebi. Prvi put sam tamo bila pre nekoliko dana na koncertu The Police.

Razumem ljude koji ne razumeju kako se istovremeno vole Snoop Dog i Sex

Dva poslednja šava sa leve strane i dva šava iz sredine - to su ona dva što drže levu ruku spojenu za rame i dva kičmena, skroz dole, odmah iznad ormančeta - potpuno su se rašila. Evo kako je to bilo.

Pre nešto manje od dve nedelje došli su nam prijatelji posle dve godine iz Njujorka.

 

Izvini što ti se nisam javljala. Stvarno sam vrlo zauzeta u poslednje vreme, pre podne posao, po podne dete, radovi, studije, kuća, štroka. Nije mi baš ova odluka vraćanja u  tišinu vredna hvale, naročito u vreme kada je hvalu tako teško pokloniti, a ja sam pritom htela u disco kuglu svoga beznađa da uperim i neke izborne reminiscencije, ali možda i nije tako loše što ne smem. Ne znam ni šta bih rekla novo, a iz ovoga što pišem - lupam, bolje da kažem,

 

 

 

Kada sam, prvi i poslednji put, na nagovor drugarice prosledila tu poruku simpatiji, imala sam nesreću da mu vidim lice. Zaustavio je dah, tek klimnuo glavom na desno - izgledalo je kao prvo buđenje urođenog tika - zgrčio usne i uzeo olovku. Grafitnu! Ja bih sasvim sigurno uzela marker! Znala sam da će zaokružiti DA, ali mi je već tada bilo potpuno svejedno.