Budući da živimo u zemlji obezobručene demokratije i bezobalnih sloboda ovde će se arčiti vreme na izbore. Neki kažu u decembru, neki kažu u martu, a zakon, jedan od onih koji se povremeno poštuju, najkasnije 11. maja. Sledeće godine

*deo nikada emitovane radio emisije

Kako sam postao svestan Alije - Svako ima pravo da se kreće - I na tarabi piše - Taoci celog života

  Kako je Alija ušao u moj život

Alija je, cenim, nekoliko godina stariji od mene. Sujetno procenjujem, izgleda bar deceniju starije. Koliko sam shvatio u gradskoj čistoći Beograd radi 23 godine. Većinu tog vremena proveo je kao čistač na Zelenom vencu. Tamo ga svi znaju. Siguran sam da mu se na ulici javlja više ljudi nego nekim TV voditeljima.

 Možda je sve to moja uobrazilja i možda se na Kosovu ne dešava ništa što bi trebalo da me plaši. Možda je sve to lokalni folklorni običaj u kome se takmičari trude da dokažu da mogu dalje da pljunu i da im je barjak veći. Ono što se u Beogradu dešava (a glede Kosova) je možda samo ljubomorni pokušaj da se od lokalnog napravi međunarodno takmičenje.

Bio sam na odmoru. Resetovao se. Uživao u odmoru. Tamo i nazad besmisao onoga što se naziva Srbijom. Sve to u nekoliko slika. A ja nisam slikao.

"Oni koji vas vole i slušaju su porodični ljudi i dobri hrišćani. On će vam okrenuti leđa kada čuju da ste svirali u zatvoru okorelim razbojnicima i ubicama."

"Oni onda nisu hrišćani"

  Malo prepričan dijalog iz filma "Walk the line"

Demokratija je najgori oblik vladavine ali nema bolje, reče nešto slično ovome Vinston Čerčil. I stvarno kada se pogleda ono što se danas smatra demokratijom i rezultati tog sistema može se samo razmišljati o mudrim rečima Elvisa J. Kurtovića: "Da Bog da crko rokenrol kada ga svako svira, i ja sa njima" .

*P.K. - Političarski klub

Kažu da u Srbiji bar pola stanovništva navija za Crvenu zvezdu. U dva najpopularnija sporta, košarci (duže) i fudbalu (unazad nekoliko godina) nema CZ (Crvena zvezda, sram bilo onoga ko pomisli drugačije) nema neke rezultate. Tačnije potpuno je inferiorna u domaćim takmičenijma dok je u evropskim beznačajna i slaba i izaziva čak i kod navijača u boljem raspoloženju podsmehe i sprdnju. Između dve sezone rukovodioci kluba-klubova se junače i najavljuju pohode na titule, Evropu i šta sve ne.

Posle prvog susreta sa realnim stanjem (prve dve, tri utakmice) ti isti rukovodioci zaboravljaju svoja obećanja, pominju neke objektivne okolnosti i subjektivne slabosti, prodaju dva, tri igrača, smene nekolike trenere i kažu: „Sledeće sezone dolazimo mnogo jači i uzimamo titule , haramo Evropom, naše ime će biti poštovano svuda...." To se ponavlja već godinama. Navijači, i sopstveni i protivnički, klub zovu , u zavisnosti od sporta , KK ili FK „Sledeća sezona".

Tamo negde, 1994. godine razgovarao sam sa čovekom koji je sada direktor Javnog servisa Evropske Srbije. Na moju opasku da je uloga televizije da edukuje i da je potrebno praviti emisije koje edukaciju imaju za cilj, A.T. je postavio pitanje koje je potpuno promašilo temu, ali, ipak, opisuje većinsko mišljenje: Ako stalno pravim emisije o slikarima, da li će Srbija postati slikarska, umetnička kolonija? Odgovor je, naravno, ne.

Danas je Dan multiple skleroze. Većina neće ni primetiti da se nešto tim povodom događa. Oni koji primete, registrovaće neki skup gde će neki ljudi govoriti o......tome, da biće i neka izložba, gde su izloženi radovi ljudi koji imaju tu bolest. Malo će razmisliti o tome šta je to. OK ne vredi očekivati da će cela Srbija postati medicinski obrazovana država koja traži lek za boljku. Naivno je i nekorisno. Bojim se da bi trajalo samo jedan dan.

Koliko psovki treba izreći da bi se opisali „osećaji" kojima nas oni koji se predstavljaju kao Srbija svakodnevno zasipaju? I to su ljudi koji promovišu optimizam. I to su ljudi koji nas ubeđuju da smo retardirani zbog toga što ne razumemo njihove vizije. To su ljudi koji nas ubeđuju da su u pravu..