Kad su Aleksandru Leviju, mom dragom prijatelju, kolegi i sapatniku u svemu čime se bavim, i meni ponudili da prevedemo Fukoovo klatno, roman Umberta Eka, prvo što smo uradili bilo je da ga ponovo pročitamo.

OHOLA GREŠKA

Ako danas govorimo o italijanskoj kulturi i italijanskim intelektualcima, jedino ime koje će biti poznato svima, od Francuske do Japana, Kine ili Kube, svakako je Umberto Eko. Zašto je ovaj semiotičar, književni kritičar i teoretičar, lingvista, medijevalista i pisac toliko popularan? Za to je, nesumnjivo, najzaslužnija njegova spisateljska delatnost.

     Ne sećam se imena tog reditelja. Nisam upamtila ni kako se zvao njegov film, koji se prikazivao na FEST-u te godine, u okviru nekog alternativnog programa, između ostalog, i na Fakultetu dramskih umetnosti. Posle te projekcije reditelj se obratio gledaocima, bili su to mahom studenti, profesori, novinari. Izašli smo na podijum i seli za nekakav sto: on da govori o svom filmu a ja da prevodim. Dali su nam jedan mikrofon, onaj starinski, sa gajtanom. Rekao je: „U mom filmu junaci često izgovaraju reči kao što su..." i pružio mi mikrofon. Prevela sam to, a kroz glavu mi je proletelo da ćemo tim tempom završiti narednoga dana. On je nastavio: „...cazzo, fica, vaffanculo." I opet mi je pružio mikrofon.

     Ne mogu ni da zamislim kako bi naš život izgledao da nije, barem povremeno, začinjen smehom i humorom. Nije lako objasniti zašto nam je nešto smešno, zašto pojedine situacije, reči, ili priče imaju komično dejstvo. Stefano Beni (Stefano Benni), najpoznatiјi savremeni italijanski humorista i satiričar, kaže da je opasno upuštati se u objašnjavanje šale i komičnog, jer time prestaju da budu smešni. Ovaj književnik iz Bolonje neosporno zna kako da zasmeje svoje čitaoce, dok u svojim satiričnim romanima, pripovetkama, člancima i pesmama izvrgava ruglu mnoge mane političara, savremene navike, globalizovani svet, klimatske promene i zagađenje životne sredine... bavi se i novinarstvom i režijom.

     Jurošnja vest o smrti Umberta Eka zatekla me je, kako se to obično kaže, potpuno nespremnu. Poslednjih godina, pa i meseci, bio je toliko aktivan, objavljivao knjige i pisao za svoje redovne novinske rubrike, kao da je žurio da što više započetih poslova (a bilo ih je na pretek!) obavi. Nadala sam se da će još dugo biti među nama, da će biti još seminara na kojima ćemo mu mi, njegovi prevodioci, predočavati na kakvim smo slatkim mukama dok prevodimo njegove tekstove...

„Могућни свет наратива јесте једини универзум у којем можемо да будемо апсолутно сигурни у нешто, јер нам пружа веома јасну представу о Истини. У овом нашем свету, који врви од погрешака и легенди, од сумњивих историјских података и лажних вести, апсолутно тачно јесте јединo оно што је истинито колико и чињеница да је Супермен Кларк Кент. Све остало може се довести у питање."

     Таko glasi naslov romana Nikoloa Amanitija, najpoznatijeg italijanskog pisca mlađe generacije, koji u svojim romanima i pripovetkama oslikava mračne strane svih slojeva savremenog italijanskog, ili bilo kog Zapadnog društva. Njegovo stvaralaštvo moglo bi se odrediti kao crnohumorni, satirični horor. Sve slabosti jedne civilizacije lišene ideala i velikih ciljeva ispoljavaju se u ponašanju i postupcima mladih ljudi, koji u Amanitijevim pričama neumitno upadaju u vrtlog nasilja, kriminala, droge. Ni vinovnici takvog stanja stvari, njihovi roditelji, nisu prikazani u boljem svetlu. 

     Stefano Roberto Belizari nije samo italijanski pop muzičar, osnivač i vođa sastava Elio e le storie tese, već i pisac šaljivih i satiričnih kratkih priča. Iz njegove najuspešnije zbirke, Centimetropolitanske bajke, odabrala sam tri priče, po mom mišljenju, dopadljive.

Čokoladni poljupci, angorski šalovi, ljubav i strasti

      U svakoj generaciji postoje ljudi kao predodređeni da nadrastu i sredinu i vreme u kojem žive. Luiza Spanjoli bila je jedna od takvih ličnosti. Rodila se davne 1877. godine , u siromašnoj porodici prodavca ribe, u Peruđi, gradu u tada nerazvijenoj regiji središnje Italije - Umbriji.