Rehabilitacija zločinca

Odlomak iz optužnice koju je 1946. podneo zastupnik vojnog tužioca protiv Dragoljuba Mihailovića i ostalih.

RATNI ZLOČINI

41. Mihailović je putem bezbrojnih raspisa, naredaba, radiograma, direktiva, upućivanih svim njegovim komandantima kao i pojedinim komandantima u konkretnim slučajevima, počev od jeseni 1941. izdavao stroga naređenja da bez milosti uništavaju sve borce Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda, zarobljene i ranjene borce, sve simpatizere narodnooslobodilačkog pokreta, svakog onoga ko ma čime pomaže Narodnooslobodilačku vojsku i partizanske odrede, nazivajući u svojim depešama, raspisima i direktivama sve pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta komunistima, boljševicima, ustaško-boljševičkim bandama, itd.

Kao srpski pravoslavni peder ovog srpskog pravoslavnog kišnog dana nisam imao pametnija srpska pravoslavna posla, osim da srpski pravoslavno klečim na srpskim pravoslavnim kolenima i srpski pravoslavno obrađujem jedan srpski pravoslavni veliki neobrezani #BIP#. Usred te srpske pravoslavne radnje na moj srpski pravoslavni um pala je srpska pravoslavna ideja. Iz sveg srpskog pravoslavnog glasa povikah „Srpska pravoslavna eureka“ i u tom srpskom pravoslavnom trenutku poprska me srpska pravoslavna sveta vodica.

Ustadoh, kvrcnuše mi moja stara srpska pravoslavna kolena, dadoh srpskom pravoslavnom momku 20 srpskih pravoslavnih evrića i izbacih ga kroz srpska pravoslavna vrata. Dok je srpski pravoslavno odlazio reče mi da se možemo srpski pravoslavno videti opet sledeće srpske pravoslavne nedelje. Ali ja srpski pravoslavno ne obratih pažnju na njega, jer mi je na srpskom pravoslavnom umu još uvek bila srpska pravoslavna ideja. Uzeh u srpske pravoslavne ruke srpski pravoslavni telefon te srpski pravoslavno pozvah svog srpskog pravoslavnog brata Bobana, te mu srpski pravoslavno ispričah o svojoj srpskoj pravoslavnoj ideji, da bi bio srpski pravoslavni red da preimenujemo ovaj blog u srpski pravoslavni blog. Moj srpski pravoslavni brat Boban je bio srpski pravoslavno oduševljen, tako da vas u duhu srpskog pravoslavlja obaveštavam da ovaj blog nosi novo srpsko pravoslavno ime.

Piše: Boban Stojanović  

Ne znam kako je vama, ali meni je baš frka zbog ovog pripajanja Srbije Rusiji.

Ne znam da li ste primetili, ali čak 85% Srbije je pod okupacijom Rusije.

Našu je Srbiju kupio Gasprom.

I niko ne reaguje.

Ja moram - kada neko trpi nepravdu ja ne zatvaram oči.

Pada mi nekoliko ideja na pamet.

Da odem da se urgentno krstim, idem svaki dan po šest puta u neku SPC poslovnicu i postanem extra pravoslavan.

Ili, da istetoviram Кремль. Na desnoj podlaktici, iznutra, pa da se vidi kada dižem tri prsta.

Ili da odem sa zadnje strane ruske ambasade i ljubim Rusiju u задний ...

Ku, ku, majko, najgore od svega, kada sve prodamo i kada se potpuno podamo Rusiji, moraćemo da dajemo i svoje задний za parče suvog ’leba...

Eto nam Rusija...

Pre čitanja ovog teksta pogledajte ovaj video klip:

Da li vidite neku veliku razliku između ekipe Peščanika danas i svih onih tetki koje su nosile Slobinu sliku i celivale je na mitinzima? Ne. I jedno i drugo je nekritično sagledavanje ličnosti, kreiranje idola, proglašavanje za sveca... sve ono što srpski narod obožava, od klopanja po sa'ranama do bacanja na kovčeg uz kuknjavu. Ali čemu to služi, naročito u slučaju Zorana Đinđića?

U slučaju ekipe Peščanika verujem da ima dosta osećaja krivice, pa se sada polivaju pepelom, ali generalno tu ima nekrofilije, opravdavanja za neuspehe i ono što je u srpskom narodu najpopularnije svađanje bliže i dalje rodbine oko nasledstva.

Mene je moja učiteljica lepo učila da svaki pismeni zadatak treba da ima svoj uvod, razradu i zaključak. U čast moje učiteljice Jagode i Međunarodnog dana ponosa, ovog puta ću se striktno držati tog pravila.

UVOD: Gostujući na hrvatskoj televiziji u emisiji „Nedjeljom u 2“, predsednik Srbije Boris Tadić je na pitanje novinara Aleksandra Stankovića o tome kakav je njegov stav o homoseksualcima, odgovorio da „svako ima pravo da iskazuje svoje seksualno opredeljenje“.

Bravo, bravo. Možda bi ova izjava imala neku posebnu težinu, recimo u Iranu, Iraku, Afganistanu, Pakistanu, Indiji, gde homoseksualci nemaju pravo da iskazuju svoje seksualno opredeljenje i gde ih za to kažnjavaju smrću. Ali kada predsednik Srbije tako nešto izjavi, to mogu okarakterisati samo i jedino kao bezobrazluk. Ovaj odgovor ima političku težinu isto kao i kada bi na pitanje „šta mislite o cvećarima?“ predsednik odgovorio da „svako ima pravo da sadi cveće“.

Seo je na hoklicu pored stočića na kome je bio telefon i upaljena sveća. Ona je bila jedini izvor svetlosti u sobi. Struju su mu isključili pre neki dan, a ni grejanje nije imao. Sedeo u jakni u polumračnoj sobi sa spuštenim roletnama iz koje je izvadio mali tefter i stavio pored telefona. U njemu su bili upisani brojevi telefona prijatelja, rodbine i poznanika, od kojih su neki bili prežvrljani. Od kad se ono desilo mnogi su mu okrenuli leđa i nisu više želeli da čuju za njega. Skrhan i tužan sedeo je i skupljao hrabrost da podigne slušalicu. Tefter je držao otvoren na slovu s. Ruka mu je krenula ka slušalici, ali je zgrabio sveću i otišao u mračnu kuhinju. Preturao je dok nije našao flašu rakije. Natočio je jednu čašicu i popio je na eks. Vratio se do telefona, seo na hoklicu i sada ohrabren i zagrejan rakijom podigao slušalicu. Pogledao je broj u tefteru i polako okretao brojeve na brojčaniku. Kako je okretao brojeve trema je bila sve veća. U glavi je smišljao šta će da kaže. Okrenuo je poslednji broj. Dobio je vezu i čuo da zvoni.

Digla se urbana kuka i motika protiv Cecinog koncerta ispred Skupštine, potpisuju se peticije da se koncert zabrani, te ja imam potrebu da napišem ovaj blog i stanem Ceci u zaštitu.

Peticija nazvana „Zabraniti nastupanje Svetlane Raznatovic za docek u BG-u" ima skoro 3000 potpisnika i preko 350 komentara. Komentara ima raznih, od toga da je trubo folk kurva do toga da je mafijašica i kriminalac.

Na Facebooku i na Twitteru sam postavio pitanje, koja je razlika između peticije da se zabrani Ceca i peticije da se zabrani gej parada? Za mene razlika ne postoji. Ali hajde da krenemo redom.

Nekad davno, kad je još postojala vojna obaveza, muškarci su svašta radili kako ne bi išli u vojsku i rat. Pucali sebi u nogu, sekli prste, tražili vezu kod lekara da budu nesposobni, lažirali ravne tabane, bežali iz zemlje... Kako se približava 10. oktobar i gej parada, mnogi koji su je podržavali smišljaju razloge zašto su baš tog dana morali tetki da odnesu lek. Tako ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić neće da ide bez ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, a on neće bez Slavice Đukić-Dejanović, kojoj baš tog dana dolazi seljanka iz Svrljiga da joj donese sir, pa nije u mogućnosti da dođe. Ono što je poražavajuće jeste da organizatori Parade ponosa non stop pričaju kako je ona važna za evropske integracije, kako je to dokaz da je Srbija demokratska država, kako će Beograd pokazati duh metropole i da će doživeti turistički bum, kako bi se ti državni funkcioneri, koji su od reda podržali gej paradu, odlepili iz svoje fotelje i prošetali ulicama Beograda. Paradu već prate svi mogući epiteti osim gej. To je državna parada, policijska, evropska... što je propust samih organizatora koji o gej pravima uopšte ne govore. Ali, nisu oni tema ovog teksta, već oni koji će biti preko puta, s one strane kordona.

Piše: Boban Stojanović  

(Povodom 9.novembra – Međunarodnog dana protiv fašizma i antisemitizma/ Dan sećanja na Kristalnu noć)

Lizalica je tvrdi slatki proizvod, čiju bazu čine šećer, kukuruzni sirup, veštačke boje i arome. Neke lizalice u sebi sadrže žvaku, neku vrstu meke bombone ili karamele. Recept za lizalice kakve danas nalazimo u prodavnicama, uz manje izmene, datira iz 1924.godine.

Jednu takvu lizalicu, htela je, u martu ove godine da kupi jedna devojčica. Romkinja. Imala je novca u džepu da tu istu lizalicu plati. Ali, pre nego što je uspela da to uradi, prodavac je ščepao za ruku, opalio šamar i izrazio sumnju da krade!

Nakon toga, fašizam nam se osladio mnogo više nego ranije...

Početkom sledeće sedmice na sceni „Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu počeće probe najnovijeg komada Biljane Srbljanović „Cocain Angel". Reč je o drami koja se, kako saznajemo, bavi životom posle smrti i može se smatrati nastavkom drame "Nije smrt biciklo...". Delo će režirati ugledni makedonski reditelj Slobodan Unkovski. Premijera drame „Cocain Angel" očekuje se krajem maja.

Biljana Srbljanović, da podsetimo, napisala je osam pozorišnih komada: „Beogradska trilogija", „Porodične priče", „Pad", „Supermarket", „Amerika, drugi deo", „Skakavci", „Barbelo, o psima i deci", "Nije smrt biciklo".