- ne biramo mi svoje snove nego oni biraju nas (г.Ж.Сарамаго)

у распакивању прозног (туитамо) миксаног компилационог пртљагами,Ја је тачка која обједињује различите догодовштине у себи, а које непрекидно индукују сећања, па је стилски посве разумљиво да у томе нема насилних сцена од чега нам може бити непријатно,

        - што је особа беспрекорнија споља, то је више демона у њој ( г. С.Фројд)

whatsApp неки дан, порука - жени се Јова (млађи унук моје исписнице Вукосаве комшинице преко тарабе у Селу) обавезно дођи ! .наравно, прихватих позив и бих на слављу у младом друштву, а што ми баш пријало у ово време слудости .ноћ уочи пак, усних неки кошмаран сан присета који ме вратио у

   - ono što primećujemo kod drugih je refleksija onog što preziremo u sebi (прочитах)

читалац би писцу требао да верује да влада својим занатом.није то само питање стила треба наиме бити дорастао жељи да давнашња збивања поново оживе јер читаоцу појаве за које не зна морају бити заоденуте у разумљиву причу ( а не ко она којој само недостаје конобар - не зна се ни ко пије ни ко плаћа). плетење речи у магловит смисао томе може само одмоћи ,док, пак банализацијом, се често постиже уверљивост причања.а није ни да ,са напором скрпљане крпарије и преписарије, понекад не помогну ......упс.

(листајући ми  дневник г. 2014)

                      - треба писати живот,а не литературу , Mr. Henry Miller

теренац,подоста се дружим ,сусрећајућ' разнолике ликове ,уочавајући оно што их повезује,а то је недорек тема избором бременитих,вазда спремних на дијалог без краја и конца ,још ако је сусрет уприличен у некој кафани стичеш утисак да гласовна галама сличи просторији пуној диптера и хемидиптера (намамљених чкиљавошћу сијалице с'плафона од коју десетину свећа усраном од мува) чијој зуки наликује.

           писати,уистину,није ли то стално бити на почетку (Р. Константиновић)

полако спознајем да блог приче требам сажимати и чувати се старачког мемоарског причања нашироко ,уствари, уклапати се у динамику тренутног живљења држећи се обриса који могу бити исто тако мамљиви као и јасне ствари, јер мала је разлика између мутног и изоштреног, обраћајући пажњу да у тој тематском замешатељству не залутамо у принцип чудних петљи који је био полазно основиште чувене Геделове теореме некомплетности, тог грандиозног логичког светионика модерне мисли ,те залутамо у оно што нам она поручује (ово је крајња банализација) - да има присета до којих можемо доћи, али их не можемо и доказати, па стога враћање у прошлост захтева и нови поглед на њу ,а у ово данашње мучно време ,тај чин претставља прави ужитак.

     - ма шта читао, своје или туђе, све ми изгледа недовољно кратко (Антон Павлович Чехов)

Зујка,локалац који нам се прикључио за столом у угоститељском објекту крај Дунава, неко вече, је био висока мршава појава делујући испијено (мада се стално наливао пивканом) па је све мање страно бивало фенгрловање њему знаних појединаца са којим се затекао у кежуалном дискурсу компартментализацији данашњег нам окружења , те стога није уследила од нас осталих, поприлично текућином грундираних, никаква замерка указу на либидозно буђење mentioned areas... чак штавише ....за чега се побринула и Пјеваљка визуелно мазно мамљивим извођењем старокафанског еротиком бременитог хита Набоди...ал' нежури.

         или.....сасвим је природан искорак из наше тренутне визуелне сензације

уз звуке Погорелић-евог извођења (инсерта) Концерта за клавир и оркестар бр. 2 у f молу ,опус 21, Фредерика Шопена (запис за Dojče gramofon из 1983.), опуштеност у викенд стилу лигештулске заваљености на баштенској тераси, помаже ми да осетим притајени дaх самозадовољства као контрапунктa недорека данашњице и то у ево предвечерњем викенд тренутку док дан тоне ка мраку, а Сунце на дневном заласку потврђује примат смислу живота.

 (сан преиспитивати је као опипавати мрак јер никад се не зна шта ће из тог мрака искрснути)

како старим сан ме све мање оће.додуше ни ја га претерано не желим, посебно да га упамтим, кад ме здеси па да га се потом расцепканим буђењем психоделичан присећам.но однос према сну мојега +Oца био је уистину специфичан .....посебно у старијим годинама.

             - остани у аутобусу, крајолик ће се променити ( Ms Džejmi Li Kertis)
О, високи самогласник ,21. слово азбуке, ми некако овог пута чучну за наслов поста обзиром да пружа могућност да се пoсредством Њега укаже на нешто ....као ,оно ,прстом...те отуд неуобичајености у наслову.

тек када се пред неким мојим саставом читалац запита шта то писац није хтео да каже знаћу да сам успео ( г. С.Радоњић)

буди ме узнемирена пруга светлости размакнутих шалукатри. у мислима заостатак сна где сортирам и требим текстове за књигу у настајању. речит сам и о ситницама умем надуго да приповедам јер и ја, као и свако од Вас, вуче са собом приче које време обликује па на крају дођу на исто стварне и измишљене и само се треба присетити савета, негде прочитаног, да писатељу није потребна машта него само сећање.