...srpska Nova godina?

Sreća da je nisam ček'o. Mada, propade prilika za provod. Mada, lepo se ionako provodim.

Čudo jedno, koliko antinomija.

Posle reportaže mog prijatelja Slavena, niko o Račku neće misliti ono što do sada nije mislio. Ko veruje da je bila u pitanju sjajno izvedena vojna operacija, koju je Voker izmanipulisao teškim lažima, ako je večeras gledao RTS misliće to i dalje. Ko veruje da su srpske snage pobile gomilu nenaoružanih i da je ta kap koja je prelila čašu i izazvala bombardovanje bila zaista takva, zločinačka, monstruozna i divljačka, nije imao osnova da bude definitivno razuveren. I zato je Slaven uradio kapitalan posao, razorivši čitav jedan medijski sistem zasnovan na navijanju i ubeđivanju u ispravnost jednog ili drugog pogleda. Pomerio je moralne i profesionalne granice kod nas, virtuozno složio priču - sjajna dramaturgija na početku, kad prvo svedoče Albanci i Voker, a posle Guri, srpska istražiteljka i forenzičar, pa maestralna, to se valjda kaže paralelna montaža izjave našeg forezičara i šefice forenzičkog tima EU Helene Ranta, da ne pominjem dramatične dokumentarne snimke pregleda posle 4 dana leševa složenih u džamiji... Sve to postigao je istovremeno demonstrirajući neutralnost, odmerenost, dobar ukus, poštovanje činjenica, sagovornika, nužan pijetet prema poginulima, ali i prema kasnijim žrtvama samog bombardovanja, koje je bilo posledica...

U izborno jutro, sad u nedelju, krenuo sam da se nadjem sa prijateljima sa kojima se redovno srećem u jednoj zemunskoj kafani. Uglavnom novinari, najmanje još 2 blogera i, sumnjam, nekoliko komentatora koji nas koji se znamo provociraju, onako zezanja radi. I na jednom stubu, dva ulaza od moje zgrade, primetim okačen spisak ljudi, imenom i prezimenom, poneki i sa adresom, za koje se traži likvidacija.

Danas ću, posle tačno 5 godina i 19 dana, zapaliti prvu cigaru. Kad sam ostavljao duvan, namerio sam da, kad ovoliko vremena prođe (minus tih 19 dana), nikad više ne zapalim cigaretu, ali da se vratim istinskom uživanju u cigarama, onako, ponekad, poneku. Pa, očekujući ručak, specijalno nabavljen komad jagnjetine od gospodina Tome, koji keva sprema kako sam navikao još kod babe, posle kog dolikuje častiti se cigarom, evo, ovako, ublažavam neizdrž.

Jest, cigare su u međuvremenu i kod nas postale i same deo konzumentske zavere (kao dokaz ne samo da nisam njena žrtva, već i da sam tu zaveru prozreo, ovde kačim tekst koji sam objavio u jednom od poslednjih brojeva Evropljanina, dakle biće negde '98-me, '99-te, kada ovi pućkaroši što ne skidaju markice nisu smeli ni da pomisle da im je dozvoljeno tako se zadovoljavati), ali ću nastaviti da ih uživam sebe radi, prezirući sve koji se cigarama pokazuju, bez istinskog doživljala oblaganja nepca neuhvatljivim supstancama.

Како ауто-превод?

Овај текст написане у енглеском и аутоматски преведен на енглески, и француски, и вратити се у енглеском језику и српском језику. Постоје места на прилику, коју сте већ видели. И видите шта ће испадне. Иако је искуство је исправна, вероватно бисте требали да раде исту ствар коришћењем различитих преводилаца, али нема везе. Само да видим.

How does the auto-translation?

Nikad neću razumeti Prustovu neutaženu čežnju za madlenicama, jer ja sam svoju sedamnaestogodišpnju potragu za sećanjem na jagnjetinu ispod sača uspešno završio. 

Konavoski dvori

Prvi put posle rata, otišao sam iz okoline Novog, gde decenijama letujemo, do Dubrovnika. Nekad je to bio obavezni izlet bar jednom godišnje, a sad, evo, po prvi put od 1990-te. BG table, osim jednog »četnik« dobačenog više za sebe, nisu bile nikakav problem – interesantnije pitanje je zašto se ceo Novi, meštani, koliko i turisti, iščuđavao što sam išao svojim kolima. Još je interesantije zašto se ni meni, mada sam navikao da se dok sam bio novinar smucam kojekuda, nekako nije naročito išlo. Valjda zato što sam znao da sam objektivno nedobrodošao.

12 jela

Pihtije su mi izmamile spontani aplauz. Delovalo je, mora biti, blazirano, ali ja sam se sećao Kićine priče od pre 2-3 decenije, kako bi u bašti Kalenića ekipa ustajala i, uz komentar “objektivna beogradska publika ocenjuje 5.0, 5.0, 4.8, 5.0”, aplauzom pozdravljala lepotice u prolazu. Ovacije koje su kasnije dobili kuvari, kad su se pojavili na kraju večere na kojoj je pokrenuta inicijativa da se i u Beogradu osnuje Slow Food udruženje, bile su potpuno iskrene, spontane i na mestu, tako da je i moj rečeni ispad oduševljenja možda nekako prošao kao koliko-toliko prihvatljiv. Pre nego što pređem na druge detalje, o pihtijama od praseta lasaste mangulice sa farme u Kopljarima kod Orašca, iz domaćinstva Maletić, samo da kažem da Žana, koja je bila sa nama za stolom, uopšte i nikada ne jede ni pihtije, ni ljuto (a ove su baš dobro rezile), a prijale su joj koliko i meni, dakle, apsolutno.

Kako se ovo desilo? Koje su to psihološke, socijalne, patološke sile delovale da se spletu takve okolnosti da otac ubije čoveka koji je njegovoj ćerki dao bubreg?

Ne pamtim upečatljiviju tragediju - deluje na mene kao neka vrsta privatnog, oljuđenog 11. septembra, i sve utoliko biva još dramatičnije, besmislenije i tragičnije. Tragediju je, ako se dobro sećam, Arsitotel u Poetici definisao kao božju kaznu velikima, objašnjavajući da ako nisu u pitanju kraljevi, heroji ili kogod takav, nema ni katarze, pa ni tragedije.

Čekajući "Istinitu i poučnu istoriju blagoutrobija i  tek ponekog još uživanja sa zbirkom fantastičnih recepata" evo par citata iz "Priručnika za hedoniste", iz iste edicije.

"Da, da, znam, cigarete su loše, a seks može da bude opasan. Ali, izgleda da je svet zahvatila neobična i uznemirujuća epidemija u obliku jako smešne pretpostavke : "Ako izbegavaš sve što pruža zadovoljstvo,