Podneta je inicijativa. Nije to ni nešto posebno iznenađujuće kad se bolje sagleda narav ovdašnjeg političkog tkiva.

 I, ne treba prejudicirati. Kao prvo, spomenik je spomenik. Samim pojmom „spomenik“ nije određeno da li se on podiže kao podsećanje na nešto pozitivno, ili na nešto negativno. Imamo brojne primere spomenika podignutih za velika dela i dostignuća, a imamo i spomenike koji podsećaju na veoma loše stvari.

Elem, ako saradnici i saučesnici

Puno je ljudi kojima je svaki dinar zaovar, a kamo li sto evra. Obećanje države, uskorašnja isplata... Taj finansijski potez je za pohvalu, ako se gleda samo onako, na prvu loptu, bez ikakve analize, jer puno je onih kojima će ova suma istinski pomoći. Kako su tolika sredstva namaknuta i čija su u suštini, kakve će efekte u jednom i u drugom smislu imati na kraći, srednji i dug rok, nećemo da ulazimo. Dakle, ima puno ljudi kojima stvarno treba pomoć: razna ugrožena lica, samohrane majke, nezaposlena lica ... Čeka ih sto evra. Samo treba da pozovu i zatraže tu obećanu sumu. Samo reci "aj" i dolazim ti ja ... ti pozovi me ...  Taj poziv ispade prilično "složena" stvar, zar ne? 

(Blog potaknut jučerašnjim „intelektualnim očajem“ jednog mog prijatelja zbog „stanja ambijenta“ )

Kako dostići ludilo? Nikako. Ono će dostići tebe. Ti njega ne možeš. Eto, i ono je kao senka – kad ideš ka njemu, beži, ali kad ti bežiš, ono dotrčava za tobom. 

Čak i ja, koji se shodno stavu o našem estradno-kulturnom trendu baš ničem dobrom ne nadam kad je reč o prikazivanju songova koji se kandiduju za nastup na Euroviziji, bejah zatečen. Bejah zatečen uprkos tome što imam vakcinu: poslednjih godina to ne gledam da bih uživao u muzici (koje nema), već kao slučaj koji valja razmotriti. Naravno da estrada nije opera, i to se od nje uopšte i ne očekuje. No, estradi baš i nije mesto na Beoviziji, koja, naposletku, šalje nekoga ko će biti naš reprezent tamo negde. Dakle, ipak je na Beoviziji potrebna neka nijansa prilagođavanja, odlepljivanja od neestetske rutine. Međutim, ne samo da se to "odlepljivanje" nije desilo, nego je stvar otišla na suprotnu stranu – tako da ovo na Beoviziji više nije čak ni estrada. Jer i estrada, takva kakva je, napinje se da bar na nešto liči, da ne ide do totalnog dna. Ovo sada je sprat niže od estrade. Stvarno je teško bilo za gledati. 

Realpolitika deluje kao davna prošlost. Stvari su stigle do polarizovanja koje više ne trpi nijanse. Zato su raniji koncepti danas potpuno nefunkcionalni. Klasična politika je izgubila posao. Primat je dobila tehnificijelna politika, bezdušna, potpuno planirana, odljuđena. Recimo, induktivno, otkud rijaliti? Kao medijska pojava, da, ali pre svega kao društveni fenomen? Da li je neko to isforsirao zato što voli prost puk, i, onako altruistički, daje mu zabavu, ili kroz tu formu plasira nekakav svoj interes? U prvo ćemo teško poverovati. Onda, šta? Rijaliti ima zadatak da spusti nivo shvatanja života, nivo bavljenja stvarnošću, iliti da podigne nivo plićaštva, pojednostavljenja stvari i pojava, da agresiju nametne kao društveno prihvaćenu normu, da umesto dijaloga nametne oštru svađu i glumatanje, ... 

Kažu, opet bismo poslali decu da ginu!

Razgovaram sa nekim poznanicima o 27. martu. A to nije prvi put da se nalazim u takvom razgovoru na tu temu (sa nedoumicama koje su pomenute u narednim rečenicama i pasusima). Zastupaju sagovornici onu već opšteprihvaćenu i kanonizovanu tezu da je 27. mart 1941. godine, sa onim "bolje grob nego rob", apsolutno i nepobitno moralan čin, i izbor koji nema alternative. 

Slučaj Jovović. Nazivanje ulice po njemu. Slučaj Srbija. Jedni su ekstremno odobrili, povučeni strašću, a bez ikakve svesti o proširenim značenjima takvog akta, dok su drugi isto to ekstremno osudili, vođeni ledenom intelektualštinom i uz nimalo iskazanog sluha za "duševni motiv" u slučajevima odmazde zbog nekog neizrecivo gnusnog postupanja, u slučajevima koji se ne mogu matematički oivičiti naučničko-istoričarskim modelima, niti pojednostavljenim nvovskim principijelnostima. Ni jedan ekstremizam nije dobar. Ni ovaj ostrašćeni, ni ovaj ledeni. Kod oba je svest sužena. Ne

Delovalo je da je sve baš onako, pobednički.

A onda je duboka država skočila i iskeženo rekla:

- Jesi li ti, Žuti, normalan?!

- A zašto? – prenuo se i mahinalno izvadio skupoceni češalj iz udobnosti svoje frizure, kako bi mu obe ruke bile spremne za nekakvu hitnu reakciju.   

- Ma, idi, bre, čoveče – odmahnuše ovi instinktivno shvatajući da se tu ne vredi objašnjavati, a da, uostalom, za to uopšte nema vremena, koliko god da tip kapira ili

Šta se tada desilo?

Probijanje teške kapije tamnice balvanom trajalo je celih deset godina. Kad je kapija probijena izmešali su se tamničari i utamničeni. Jedni su jurili ovamo, drugi tamo. Na kraju su se spojili u jednu masu, usplahirenu. Jedni zadovoljni što su oslobođeni, drugi zadovoljni jer ih ovi oslobođeni nisu dirali uprkos desetogodišnjim mučenjima. 

Težina kapije, ali i težina balvana stvorili su generaciju umornih. Stvar je potrajala jedno vreme, na onom početnom poletu zbog otvaranja kapije. A onda se kapija zatvorila opet, sama od sebe. Zaboravili