Smrt Aleksandra Solženjicina podstakla me je ne samo da se vratim mnogo godina nazad nego i da ponovo razmišljam o uticaju starosti na politička uverenja. Za mene je Solženjicin prvo bio pisac a tek dosta godina kasnije disident. Iz disidentske faze prešao je u rojalističku. Što je bio stariji sve je više volio carsku Rusiju. Teško bi se mogao nazvati levičarom kao što je to neko pomenuo na Forumu B92, uporedjujući ga sa Dobricom Ćosićem. Srećom, Aleksandar Solženjicin se nije uključio u aktuelnu rusku politiku pa je tako ostao izvan domašaja tajkunsko-kagebeovskog

Danasa sam sa adrese  NoviProjekti@novinepress.co.yu dobio porukusledećeg sadržaja:

Poštovane kolege i dragi prijatelji,

Press Publishing Group i autor Dani(j)el Simic pozivaju vas na glasno tihovanje o knjizi Intervju sa Radovanom Karadžicem, delu mladog i hrabrog novinara iz Republike Srpske, koje je uzburkalo duhove i pre objavljivanja.

Za senzacionalni

Da li će, naime, biti mesta za sve koji hoće da se sklone kod radikala u Pariskoj? Koliko vidim, u blizini rukovodstva je najsigurnije. Tamo će svi novinari biti na sigurnom. Osim toga dobiće i punu i potpunu informaciju o tome da je grupa ubačenih provokatora minirala ono što su planirali radikali i njihovi narodnjački prijatelji.

Sve je ovo jedno veliko foliranje, od najave 2000 ljudi koji će obezbedjivati miting, pa do političkih kritika upućenih izdajnicima i samom predsedniku Srbije, i sve ovo bi moglo da posluži za jedan efikasan i organizovani kontraudar vlasti i normalnog

Drhtim od neizvesnosti zbog večerašnjeg mitinga. Da li će da se skupiti kritična masa da sruši Ovo Ovde? Kako čujem - organizatori Mitinga istine i otpora diktatorskom režimu nisu prijavili ovaj skup nadležnim službama (policiji). Da li zakon predvidja da nešto što nije prijavljeno ima da bude zabranjeno? Verovatno. Ali ko da sprovede zakon?

Čujem da se političar Aleksandar Vučić trsi i nudi vlastima da ga uhapse zbog nepoštovanja istih. Ponudjen, ko počašćen!

Da li se neko stvarno plaši od okupljanja i protesta ekstremističkih, a marginalnih

Sada bih morao, kao, malo da se izvinjavam i da naširoko objašnjavam kako nisam želeo nikoga da povredim, a pogotovo ne žrtve komunističkog terora. Stvarno nisam.

Želeo bih ovom prilikom da podsetim na jedan stari, mada ne starinski film. Reč je Bertolučijevom „Dvadesetom veku". Na početku je, koliko se sećam, Verdijeva „Moć sudbine" a na kraju dva starca idu prugom i sve vreme se raspravljaju i gestikulišu. „Dvadeseti vek" je, danas mi tako izgleda, bio neka vrsta umetničke vizije tzv. italijanskog evrokomunizma. U njemu su se mirili pripadnici

Sa izvesnim nestrpljenjem čekao sam da dva koaliciona partnera:  Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije izadju pred javnost zajedničkom deklaracijom o pomirenju. Kako stoje stvari, izgleda da je mnogo lakše davati izjave o pomirenju i praštanju opšteg tipa nego to sročiti u pisanu formu  gde  se svaka reč može vagati i analizirati godinama.

To da u Srbiji dodje do opšteg, pre svega političkog pomirenja, nije od juče. Na tu temu je često govorio Vuk Drašković. I socijalisti su takodje, u vreme „dogadjanja naroda" govorili o opštem pomirenju