Poslije smrti pokojnog Dr Jovana Raskovica sam krem srpske politicke elite, danas isto tako pokojne krajine, cinila je druzina sastavljena od bivsih sofera,  skladistara, kriminalaca, jednog seoskog  lokalnog milicijskog inspektora i da ne bude sve tako crno, ipak jednog zubara.

Kad se gleda iz danasnje perspektive sa ovakvom politickom elitom Krajina bolje  proci nije ni mogla. Na kraju krajeva ,    Milosevicu su trebali poslusnici, a ne ljudi koji su bili u stanju makar malcice trezveno razmisljati. Oni rijetki koji jesu pokazivali znakove razmisljanja su pobjegli

Iako je prošlo podosta vremena pamtim to kao da je bilo danas.... Tražim učionu 204. Znam da je tu negdje. Brojke na malim učionama ipak nisu toliko male, a moj nos ipak nije toliko velik, pa mogu dovoljno da se približim; aha evo room 204.
Žena srednjih godina sjedi za stolom koji je okupirao maltene cijelu učionicu, dok je sa lijeve strane dovoljno mjesta da se stoji ispred table koja je zauzela cijelu jednu stranu zida.
Hy! How are you?
Dobro, hvala.
Ti si zakazao da trebaš pomoć oko engleskog?, upita žena skidajući naočale i zatvarajući knjigu ispred sebe.
Da, imam neki papir da predam pa treba mi vaša pomoć oko gramatike.

Kad mislis da si pobedio sacekaj malo,  mozda  poraz tvoj iza pobede se krije. Kad  mislis da si porazen, tada sacekaj I duze. Nadji snage svoju pobedu u porazu pronaci I tad  ces odista pobednik biti.   

 Usprkos tome sto  se stvaralo  poverenje izmedju doktorke ili bolje receno tog zenskog glasa  koji je tvrdio da je moja doktorka jos uvek nisam bio siguran  jesam li stvarno  u Beogradu     I to ziv. Moju sumnje I nesigurnost  prekinut ce jedan jedini dogadjaj.

   Jedan jedini dogadjaj   koji ce  odagnati svaku sumnju na moje glavno pitanje 

Ovaj poslednji udarac glavom u saobraćajni znak stop je zaista prelio čašu. Skinuo sam povez sa očiju i svetlost dana, iako je tog prvog trena smetala očima naviklim na mrak, došla je kao olakšanje.

“Juley, I’m done for today”, odgovorio sam kratko, a kraj rečenice “with this shit“ sam ipak zadržao za sebe.

Pružio sam joj povez što sam imao preko očiju: ”Evo ti blindfold, a evo i štap ako želiš, slobodno se zabavljaj, ja više ne mogu”.

“Dalibor, imamo još sat vremena”, odgovorila je Juley, al' boja glasa

Sjecam se jos one veceri kad je Zvezda prvi, zasad i posljednji, put zasjela na evropski fudbalski tron. Sjecam se kako sam tad po prvi put u zivotu cuo rafale puskomitraljeza sa okolnih brda pakrackih. Sad jesu li to bili zaostali suveniri iz onog rata drugog svjetskog, il’ je ipak bila rijec o donacijama novijeg datuma, tema je neke druge price. 

Zvezda je bila sampion. Ime Darko Pancev ostace cvrsto urezano u sjecanju moje malenkosti,  tada 13-ogodisnjeg pubertetlije "delije".

Kosovo je decenijama imalo ulogu tog manastira koji vecito gori te nije bilo ni vreme ni mesto da se srpski politicari pozabave uredjivanju onoga sto se u realnosti zove i smatra Srbijom. 

Srpskim politickim partijama, odavno operisanim od iole ozbiljnih idejnih segmenata, to famozno uredjivanje, odnosno stvaranje drzave, nikad nije bilo u interesu.

U drustvu  ciji su clanovi materijalno osiromaseni i idejno razocarani , glasaci reaguju prevashodno na materijalnu vrstu motivacije.

Sa druge strane, politicke partije, koliko god   nisko spustale lestvicu politickog plena, pa tako i od pozicije skolske cistacice ili portira stvorile politicki plen, nemaju ni izbliza dovoljno resursa da "nahrane" /odnosno motivisu glasace.

Ovaj tekst napisao sam  pocetkom septembra 2010. Iako je od tada proslo gotovo devet mjeseci nazalost ostao je aktualan, pogotovo u svijetlu novih EU uslovljavanja   i odbijanja holandskog parlamenta da cak stavi na razmatranje ratifikaciju SSP iako je Ratko Mladic u Hagu.

12 septembar 2010 

Srbija je samo par dana uživala u ničim izazvanoj   evropskoj euforiji zbog istorijskog kompromisa kojeg je  srpska politička elita postigla sa svojom evropskom sabraćom u pogledu zajedničke kosovske rezolucije.

Nekom slučajnom putniku  namjerniku  koji

" Vox populi, vox dei". Glas naroda je glas boga. Ova prilicno populisticka krilatica  za neke jeste lakmus papir demokratskog drustva. Politicari bi se trebali baviti citanjem javnog menja te svoje odluke donositi u skladu sa "glasom naroda". Neki politicki   naucnici tvrde da je to upravo ono sto  se desava  na americkoj politickoj sceni.     Doduse postoje i oni sto gledaju odnos javnog mjenja I politickih odluka kao prilicno   dinamicniji od odnosa da politicari samo prate glas naroda. Nema sumnje da  je politicarima i te kako bitno javno mjenje , ali ne da bi ga

Novembar je mjesec kad je vreme da zima, bar malcice, zakuca i na teksaska vrata. Iako je bilo gotovo 14 stepeni, nenavikli na "niske" temperature, priklonili smo se plameniku. Nismo mi jedini. Doduse ovi Ameri do nas su se grijali vise vinom nego tim grijacem koji je stajao izmedju nasa dva stola. Ranije su poceli pa samim tim i bili u blagoj prednosti.
Ne pricamo glasno, sem kad su politika i zene u pitanju. O sportu skroz slabo i diskutujemo. Ma bili smo tihi, al' ipak suvise blizu susjednog stola da bi izbjegli klasicno pitanje: Koji je to jezik?
Gospodja prijatnog izgleda, plave trsave kose svezane u rep taman da joj sakriju usi od teksaskih 14 stepeni, nije nam ni dala vremena da odgovorimo.
"Francuski? Ne, ne nemojte mi reci... znam- njemacki"?

Tih osamdesetih bili smo klinci u odrastanju. Između ostalog slušali smo, mada slabo razumjeli, "Don't cry tonight"; čekali petak radi "Zakon u LA", "Miami vice", "Grizley Adams" bio nam poznat od ranije, pili prehladnu coca colu ne bismo li zvučali kao Željko Bebek. Kelija znam odkad znam za sebe. Išao je u prvo Be skupa sa mnom. I njegovog starog su zvali, i dan danas zovu po nadimku Keli zbog, priča kaže, nekog lika iz nekog američkog filma. Majice sa natpisom USA, ili sa nekim slikama u bojama crveno bijelih pruga te bijelih zvjezdica na plavoj podlozi, dal' na leđima