U četvrtak je bio četvrtak i ja u njemu mamurna od još jednog lošeg sna. Imala sam jednu obavezu i zbog nje otišla u izvesni deo grada. Setila sam se potom da bih odatle mogla da nastavim negde drugo. To je već bio plan.

Vrtim se vec danima na ovom mestu, samom pocetku price, iako sam celu pricu napisala ne samo pocetak, jer nesto joj fali a ne znam sta i ima veze sa ovim pocetkom, ubedjena sam. Prica nije ni putopis ni ispovest - ne znam sta je, i to mi ne bi smetalo samo po sebi, ali nesto joj fali. I onda sam jutros prepoznala u njoj lajtmotif. Jasan, lep, veliki lajtmotif. Prosto je neverovatno da ga nisam uocila ranije. Shvatila sam i da sam nadigrana od strane sopstvene price.

Prica, ili putovanje, pocinje negde usred noci u avionu iznad Atlantika,

Naucila sam ovo u jednom losem filmu. Dvoje sporednih karaktera imaju kratak susret u jednom baru. Na pitanje zasto joj je stalo do najvaznijeg karaktera u filmu, ona odgovori da su njih dvoje obecali jedno drugom da ce biti svedoci njihovih zivota. Trajno prisustvo i dokument postojanja onom drugom.

Bolnica se zove St.Joseph's
Irski svetac, mozda poljski
Pod zastitom Svetog Josifa sklopite vedje
ili ruke
i prigrlite sebe
svi nesveti

Ne sumnjam da su brojne paralele napravljene tokom vremena između prirode koja vlada ovim delom sveta i ljudske prirode. Ljudi vole da se nadmeću, pa to nije neobično, ali ne tek sa bilo kim - ne, ne: samo sa najvećim, with the baddest of the Bad Asses, što bi se reklo. Tu se vidi prava mera čoveka, hoće da kažu merenju skloni. I jako vole znak jednakosti između takvih sila. Ima i onih koji veruju da pobeđuju, i broj im nije mali.

Kad sam stigla do raskrsnice College & Yonge ulica zaključila sam da imam vremena i mogu i do kuće da hodam, sada već veteran dugostaznih štenji po gradu. Yonge ispod Bloor-a se puno razlikuje od onog dela iznad.

Sreda - 7. dan

Slobodne od muzeja, za danas nemamo plan. Idemo malo kroz nas kraj, resile smo, van uobicajenih staza koje smo vec stvorile za ovih nekoliko dana. Te uobicajene staze su izlazak na Rue du Louvre koja bi nas dalje odvela do Rue Montorgueil, i izlazak na Rue Saint-Honoré preko koje put vodi ka Luvru, i do metro stanice. Danas idemo pozadi, iza zgrade, a prolazimo prvo kroz onaj pasaz koji smo otkrile. Ni drugi, ni treci ni bilo koji po redu utisak ne kvari neobicnu, tihu lepotu tog mesta. I dalje je sve zatvoreno. Nismo puno odmakle kad smo na jednom visokom, starom zidu videle nesto sto nas je puno obradovalo, i sto se ne bi ocekivalo da jedan tako oronuli zid moze da nosi.

Mike Stern na radiju. Nisam ga dugo čula. Prvi put je bilo uživo u malom klubu u Greenwich Village-u. Mali okrugli stočić tik uz scenu, Njujork i još neko o kome više ne razmišljam. Pitam se da li je i njemu sve dojadilo. Mike-u. Meni jeste. Sa par izuzetaka na dan - što je stvarno malo čak i za skromno nastrojene

Pre velikog putovanja ovog leta, desilo se jedno mini putovanje.
Ovako je to bilo.

'Kuba!' dovikuje neko iz pubike. Akustika dvorane je tako savršena da se i jedan tip koji dobacuje sa gornjeg balkona čuje kao da je ozvučen. Blagi mrmur odobravanja iz publike sledi nakon tog podsećanja koje je pretpostavljam neizbežno gde god se okupe pojedinci sa španskih govornih područja u grupama većim od dvoje.
'Jebe mi se Kubu, i za Španiju, i za Francusku..