Engleski pab u suburbiji. Zimsko popodne šalje pozdrave kroz okno okrenuto zapadu i snop blistav kao meteor padne na lice muškarca preko puta.

Ova žena
nosi nepogrešivo ženski pridev
diskriminacije i obožavanja:

Osvrt na Vladimirovu temu od pre neki dan.

Prvo cu morati da iskopam jednu rupu  pa na pitanje da li treba da zulja ili meko ljulja vrisnem unutra - who cares! Sad mogu dalje. Ali ne pre nego sto pomenem jednog svog prijatelja koji vec godinama pokusava (ne vrlo aktivno nakon jednog incidenta) da mi zavuce ruku gde ne pustam pa me zato s vremena na vreme opipa tamo gde sam izlozena - da proveri da se nisam udebljala. On voli mrsave. Racuna da cu se ja kad-tad predomisliti - vrstan je poznavalac zenske prirode - i ne bi voleo da zatekne neka neprijatna iznenadjenja kad trenutak dodje. Posto ja imam svoj kakav-takav primerak zenske prirode a on nekih 54 bolesti ravnomerno rasporedjenih od mozga nanize, zao mi ga je, razumem, nije mu lako, empatija me redovno oboji u plavo, i povremeno iskopam rupu pa vrisnem. Dobra sam s rupama.

Ušla sam u nered njene sobe u potrazi za tašnom koju koristim samo kad putujemo i znam da je ona koristila nedavno a meni bi poslužila tog vikenda... Našla sam je na podu, gomila odeće razbacana okolo bi u nekom pokušaju instalacije instalirala izvestan osećaj smisla, pretpostavljam, ali ja pokušavam da ne gledam. Tašna leži otvorena, izgleda prazna. Otvorim je da ispraznim ako je u njoj nešto zaostalo - i naiđem na paketić prezervativa.

Performans art nije za mene

Na ovom mestu mi je uvek dobro. Radujem se već dok dolazim. Kad pređem ulicu nikad nisam sigurna gde je tačno - tu je negde, preko puta bioskopa. Ulaz je oblepljen obaveštenjima o svemu što se događa u kraju; unutra ljudi, koji nikud ne žure, pričaju, jedu i piju - slika stara koliko i najstariji grad na svetu. Volim i zidove od crvene cigle i cevi gole konstrukcije iznad glava, a naročito volim klavir od svetlog drveta sa kineskim intarzijama. Zamišljam da je preživeo Kulturnu Revoluciju i ponosno se dočepao slobodnog sveta i obećane zemlje, čvrsto uvezan u trbuhu velikog broda. Stvari zaslužuju bar koliko i ljudi da krenu u bolji život.

‘O, veruj mi, prostitucija jeste najstarija profesija na svetu. Vrlo brzo su žene shvatile kako će manipulisati muškarce.' To je bio Paul. Ja ga volim na svoj način -pevala je nešto slično Gabi Novak ženama jedne generacije

Neobično je tiho za subotu veče na College Street-u. David je već ugovorio sa nekim prijateljima pa prvo njih srećemo. On ima mnogo prijatelja, i svaki put kad ih sretnem to su druga lica. Prijatelj je animirana plavuša koja je lepo raspoložena i ima neobično široke crne zenice usred svetloplavih očiju. Možda je u pitanju prirodni high - uvek treba ostaviti bar jednu mogućnost za čuda, kao poslednju jabuku na drvetu, je moj brend optimizma.

Los dan dolazi kao glasnik zla koje orgija na nekom drugom mestu. Odjeci sto dopiru do mene donose teskobu i bes, frustraciju i opstu mizeriju. Od loseg dana se ne moze pobeci - njega treba preziveti.

Kada je 2007. John Maloof, u potrazi za materijalom za knjigu o svom kraju u Čikagu na kojoj je sarađivao, obilazio antikvarnice i kuće licitacija, naišao je u jednoj na gomilu negativa - na hiljade u kutiji, kako se kasnije ispostavilo - i kupio ih za $400. Nakon što je kutiju doneo kući, prošao je još dobar broj meseci dok nije počeo malo da razgleda sadržaj, skenira ponešto u kompjuter u nadi da će naći nešto pogodno za svoj projekat. Ubrzo je shvatio da su delo jednog fotografa, da sežu unazad do '50-ih, i da su izuzetne.