Bliži se 27. februar 2011. i još jedna 83-ća po redu, dodela oskara. Pale su nominacije i kladionice rade punom parom, konkurencija je žestoka. Moj favorit je Džef Bridžis (ahh!)  u "True grit", braće Koen. Rustera igra sasvim drugačije od Džona Djuk Vejna, i ne bi ništa falilo, za moj ukus, da oskar i ove godine pripadne njemu.

Navijam i za Helen Bonam Karter, kraljica majka u "The king's speech", meni  i Timu Bartonu omiljenu glumicu. Ona je nominovana za najbolju žensku sporednu ulogu.

Da, ovu prvu rečenicu izgovorio je Isus za vreme poslednje večere na onaj Veliki četvrtak, a ovu drugu mogao je da doda, sudeći po istraživanjima braće Wansink, Craig i Brian.

Sigurno ste čuli za Ig-Nobel nagrade, nedavno je i Jeremija pisao o njima ( izvini Vojislave, stari nick mi bolje paše u ovom postu, he,he...). To su one koje se daju za istraživačke studije onima koji istražuju uticaj kantri muzike na samoubistva, zašto nema glavobolje u detlića, kako pacovi ne razlikuju japanski od dutch-a kad se oni govore unazad, i ob-la-di ob-la-da, life goes on. Ova braća kanda pretenduju da uđu na listu za dodelu.

...online zvezdočatac, praseća plećka s rebarcima i cubokom, ja, i etc.

Ne znam šta da vam kažem, ni kako da počnem. Moram se vratiti par dana unazad, na tek minuli Božić.

Prvo odmah moram nešto da priznam; za Božić se godinama provlačim nekažnjeno zbog zloupotrebe službenog položaja, jer uvek nameštam da moj sin nađe paricu u božićnoj česnici. 

Međutim, ove godine su se zgodili potpuno novi momenti, a u istim okolnostima. Po čijoj volji pojma nemam, tek, nebeski vrhovni sovjet je hteo i odlučio da posle mnogobrojnih prošlih, ovog Božića i pored svih mojih nepočinstava i nameštaljki, ipak ja osvojim paricu iz česnice. 
Uslovi pod kojima su se birala ponuđena parčad česnice su bili potpuno regularni, praćeni okom ostalih ukućana. Sve je bilo u redu i kako spada, uz moj propratni govor tela, s namigivanjem i korišćenjem trenutno smanjene pažnje usled živahnog razgovora onih koji nisu ni bili u planu za osvajanje parice, tj. buduće snajke i budućeg svekra joj, akobogda. Padale su moje diskretne šifre u smislu, ladno, ladno, vruć...ihh!  Ma sve, sve ok i pošteno bilo. Ja poslednja birala, ali,  da čovek ne poveruje…

Daiquiri

Kad slušate muziku sa starih plejlista, a radite na asocijacije kao ja, kad na red dođe dobra stara stvar Lola, jedna od 500 najboljih pesama na svetu ( po Rolling Stone-u), setite se  teksta te pesme koji može da vas prevari,  kao mene pre mnogo godina, i  počnete misliti o dvosmislenosti, u životu, filozofiji, literaturi, ljubavi, mržnji, laži, iskrenosti, znanju, neznanju, lepoti, ružnoći, stvarnosti, iluzijama...svaka ova reč može biti dvosmislena, i pod senkom zbunjenosti i jasnoće.

37 muzičara širom sveta okupilo  se oko zajedničkog projekta, na pesmi "Stand by me". Nikada u životu se nisu ni sreli, ni videli. Najjačim vezama su se povezali preko svoje ljubavi prema muzici. Svako je izvodio "live" pesmu na svom parčetu zemlje širom planete, posle se to dodavalo, lepilo, i rezultat je ova snažna pesma i veza među ljudima, kakvu već sama muzika može da napravi. Meni čudesno i očaravajuće!A, vi ?

vo sam pomislila neki dan, nepuna 24 sata posle lepo pripremljene i provedene  porodične slave. Ali tvrdeći ovo iz naslova, nikako ne bih želela da zvučim pesimistično, jer iako ponekad i pomislim da su nevolje, teškoće i maleri,  moji mnogo češći saputnici kroz život, volim što postoje  oni divni veseli momenti, prepuni radosti, koji su pravi blagoslov zbog kog život  vredi živeti. Iako me većina od vas, nadam se toplo, ne smatra pesimistom ili nekom nadžakušom, ja moram i ovako fizički onesposobljena, da ne kažem bangava u desnu ruku i rame, pred vama da svedem konačne konte za 2010-tu, kojoj btw, jedva čekam da vidim leđa, otkrivajući pritom da u meni još ima naivnosti deteta, i vesele nade da će sledeća godina biti lepša i bolja.

Ovo je jedan post o birokratiji koja me je ščepala ovih dana, i smara do bola. Ali, pročitajte ga, možda bude od koristi.

Za vreme monsunskih kiša u Novom Sadu ovog proleća i leta, imali smo štete od prokišnjavanja. Ovakve izjave skoro da je bilo normalno čuti  od mnogo ljudi po gradu. Dugotrajne i jake kiše su nas urnisale. U zgradi u kojoj živi moj sin, ima pet vlasnika stanova. Zgrada je na dva sprata, svi stanovi su na drugom, i svima je prokišnjavanje zagorčalo celu sezonu tzv.  lepšeg godišnjeg vremenskog perioda.

Kad su kiše malo stale, pala je odluka na sastanku naše male porodične zajednice - 'leba jesti nećemo, krov se mora popraviti do jeseni! Haug! E, tu počinju muke isusove, i u njihovom znaku protiču dani mog jadnog leta. Skup stanara nije mogao doći do zajedničke odluke da se krov  sredi, zbog nemanja novaca drugih vlasnika. A mi se evo, baš kupamo u lovi, i biramo topla mora na koja ćemo odfurati, evo čim pojedem ovu dinju! Ništa, idemo dalje, videćemo posle šta ćemo.

 Gost autor:  blogovatelj

Vreme i kontekst

Pesma (Subterranean Homesick Blues)  je objavljena 1965. Otvara album „Bringing it all back home“. To je ona tačka koja je prelom. Momenat kada rok muzika postaje potpuna pobuna, kada se rat u Vijetnamu zahuktava, kada ono što je do tada u tekstovima rok muzičara bilo dominantno lirsko postaje nešto potpuno drugačije, postaje urlik. Prelomna sekunda bila je susret Dilana sa Bitlsima. Dečaci iz Liverpula koji su počeli svoj izvozni bum van granica Ujedinjenog Kraljevstva krenuli su u pohode Americi 1964. Po Makartnijevim rečima, svom menadžeru su izneli tri preduslova koja moraju biti  ispunjena da bi uopšte krenuli na turneju. Prvi uslov bio je da budu na prvom mestu američke top liste. Zašto? Zato jer su znali za iskustvo nekih britanskih rok grupa pre toga koje su stizale do trećeg i drugog mesta, otišle na tezge u SAD i komercijalno pukle.

Shvatili su da se Amerika klanja samo onome ko je prvi. 

Nadam se da je njegova kompanija našla nekog drugog da prodaje mobilne telefone! :-)))

Miracles happen ! Ime nikog nije naružilo, go Potty, go! ;)

 I jedna, samo za vas ovog vikenda, kad je još jedno leto, i ono pravo, i ono Miholjsko, prošlo. Da se podsetimo The Deer Hunter-a!

Postoje mnogi razlozi zbog kojih ljudi pišu blogove. Jedni da komuniciraju, drugi da se "ventilišu", da sretnu druge ljude, da se pokažu, neki zato što im je dosadno, neki da budu anarhični, da budu odvratni, da kultivišu neke političare i slavne, ali je očigledno da ljudi koji pišu food-blogove to čine zato što vole hranu i vole dobro da jedu. Ovo je jedan post sa mog food-bloga (crosspost), za koji spremam relaunch ovih dana , kad se završi redizajniranje. Tada dobijate link !

Hrana je jedna od osnovnih i zajedničkih potreba svih živih bića na svetu. Ona koju mi ljudi