Tog septembarskog popodneva gledala sam kako gori. Kuća gde smo odrastali.

Spustila sam slušalicu, a olovka koju sam držala u ruci, ispala je iz nje i otkotrljala se niz pod balkona. Kotrljala se sporo do ivice, a ja sve što sam mogla bilo je da je gledam kako se kotrlja. Kad je nestala iza ivice, pomislih kako je to jedina olovka koju trenutno imam. Momenat saosećanja sa nedužnim prolaznikom par spratova niže, proleti na kratko mojom glavom.

Obuhvatilo