Ovog proleća je ustanovljeno da prokišnjava krov na terasi, onoj velikoj, nazad, što gleda u baštu. B. je našao majstora da sanira štetu, ali kad je već majstor tu, smatrao je moj muž, ne bi bilo loše da izvrši neke "male" promene, koje su ispostavilo se, bile sve, samo ne one neodložne prirode, kako sam ja mislila, i kako je meni objašnjeno, onoj koja po njegovom mišljenju, od kako je počela kriza u džepovima gaji kobre, i

Dugo nisam pisala, pa nisam ni filtrirala internet titbitse. U poslednje vreme rečenice koje često primećujem prateći online medije i socijalne mreže su, danas internet gori…internet je danas buknuo od besa zbog  .........,  a tu gde su mi sada tačkice, obično se nađe senzacija dana. U ovom javljanju bih se osvrnula na strane, uglavnom na američke medije i društvene mreže, i ono što saznajem preko njih, jer mi je to sticajem okolnosti od jesenas nekako najfriškije.

Neki koncepti su izgleda dušu dali, i kao da su smišljeni za

ednom je Charles Bukowski  rekao: "Drinking is an emotional thing." Proširila bih ja to i na hranu. Ne može to oko nje svako. Priprema hrane, kuvanje i uživanje u dobroj hrani,  sa svom strašću i zadovoljstvom koje neko može tom prilikom pokazati, ne može se porediti sa trpanjem  kakve bilo hrane u sebe, zato što je eto, vreme jelu. Priznajem da ja nisam bila oduvek ona koja voli da se bakće poslovima po kuhinji, ali ljubitelj dobre hrane sam bila - uvek. Sećam se kako je davno moja prva  kuhinja bila opremljena osnovnim "alatkama",  ali koje  nisu bile često upotrebljavane. Hmm...mladost, ludost.

Bits...

Već nekoliko dana ili nedelja prošlo je u mojoj ćutnji ovde na blogu, pa sam se baš čudila kako to naiđe. Neki dan pred san, pala mi je na pamet divna ideja za post na blogu. Htela sam da skočim i utipkam osnovne teze, tagove, ali sam se uplašila da ću se rasaniti. I onako je bilo kasno. Već sledećeg trenutka zvonio je sonofabitch  od sata. Bilo je jutro, a od moje ideje nije ostalo ništa. Neka, tako mi i treba, ali doći će, vratiće se, znam o kome i čemu sam mislila, i kako sam rekla sebi...baš si ovo lepo složila, sister! No, ta

Hladna noć marta

Fukušimo, ljubavi moja svilenkasta, grejaću te

Tužna sakura.

-Fukušimi od myredneckself-

Ovih dana stalno se pitam koja je kreatura od čoveka smislila da izgradi nuklearku u Fukušimi, gradu svile, voća i labudova. Na mestu zemaljske kugle, gde svako malo zatrese! Pa, svaki osnovac  na kviz pitanje - zemlja zemljotresa? -  kao iz topa će odgovoriti - Japan. Zemljotresi,  i cunami talasi kao posledica, očigledno nisu bili tema za razmišljanje tih graditelja,  trusta čiji su mozgovi izgleda prekriveni koprenom sazdanom od dolarskih niti. Prošlog meseca se eto tako, građanima Fukušime desilo sve po onom Marfijevom zakonu - šta god može poći naopako, poći će.

Kad se ovih dana kod nas u Novom Sadu sastavilo nekoliko lepih dana, i kad je sve počelo da liči na malo leta, odlučila sam da se malo pripremim za plažu, i da na'vatam farbu u zadnjoj avliji. Čisto da moje zmijsko tijelo  tamo na Štrandu ne bi zagledali bilo čiji radoznali pogledi, dok malo ne pocrnim, i dok  iz prvog plana ne nestanu one tačkice, mrljice, tufnice, pegice, zapaćene u ostatku godine. Obukla sam moj stari kupaći kostim, i odmah po prolasku ispred  velikog ogledala u predsoblju shvatila ko me trenutno najviše mrzi. Hmm... ili...!? Mora da se neka  tuđa žena  ufurala u moje ogledalo. Pisala sam ja već jednom o tim alienima koji ti se usele u ogledalo, no tema je bila dostojanstveno (čuj ovo!) starenje, ili tako nešto.

I'm Monday hater. Mnogo nakupljenih obaveza za ponedeljak sam odbacila i ostavila za sutra. Obavila sam one neodložne. Smrzla sam se usput idući mnogo peške. Moja želja da što pre obučem lakši ogrtač od onog tipično zimskog, da se ne osećam ušnirano, zabarikadirano. Tako je već smešno gledati u uprljani sneg, a slušati gugutanje kumrija sa krova. Sve se namestilo za proleće, neka odlazi već jednom ova zima.

Ili, razgovor između procvalih ruža, kao i, drveće koje govori u Čarobnjaku iz Oza...

Kakva li će biti Alisa Tima Bartona, koji je inače poznat kao malo disturbing   reditelj?

Saznaćemo u martu 2010.g. ako sve teče po planu. U filmu igraju Mia Vasikovska, australijska glumica, kao Alisa, Džoni Dep i  Timova životna saputnica od 2001.g., Helen Bonam

Htela sam ovih dana da primenim jedno malo odvikavanje od blogging-a, i da se javim negde u avgustu, e da bismo se malo odmorili, kind of reset.  Ali kao što vidite ne ide mi lako, pa velim, ko priznaje pola mu se...Sledi redovan sezonski izveštaj iz mog sokaka. Nekako s proleća sam govorila na blogu nekog od manccini-jevih da ću zasaditi nešto svojom rukom, da vidim kako je to. Sve se to primilo, cvetalo...

 Gost autor je omega68. 

Знате шта је карма? То је оно у шта су Срби веровали пре него што су прихватили да после једног шамара потуре и други образ.

То је оно да ти се враћа само онако како радиш.

Али не, данас је ,,ИН” не веровати ни у шта, или служити Богу Мамону или веровати у нову