Sinoć mi na rođendanskom okupljanju nas matorih drtina zapalo da sedim do naše dece. Raspričasmo se moje dve kumice, Sandra (8. razred), Marina (4. razred) i agitator Mirko (8. razred). Počesmo od veronauke, pa preko nastavnika kod kojih tri četvrtine odeljenja ima jedinice i dvojke, kao i onih koji deci govore "konju, debilu, majmune" i povremeno im zavale koju vaspitnu ćušku, sve do lektire.

"Pa, dobro, što se ne bunite protiv stvari koje vam smetaju?"

"Ništa to ne vredi. Mi smo se jednom pobunili, pa smo na kraju mi ispali krivi", kaže Mirko.

"Kome ste se žalili?"

"Bilo sve na fejsu, bilo na hiljade komentara."

Poslednja emisija "Uvećanje", emitovana na B92 Info kanalu u sredu, 10. juna 2009. godine, mnogo je doprinela nedavno otvorenoj javnoj raspravi o vrlo važnim stvarima koje se tiče funkcionisanja našeg zdravstvenog sistema. Drago mi je što u poslednje vreme u medijima sve češće viđamo direktore zdravstvenih ustanova i pojedinačnih odeljenja naših bolnica, kako daju sve od sebe da nam neke stvari objasne, tj. počinju da komuniciraju s nama.  

Ali, da se vratimo na "Uvećanje", čiji jedan deo želim dodatno da "uvećam". Iz tog dela proizilaze neka vrlo važna pitanja za Inspekciju ministarstva zdravlja, pitanja koja su počela da se nameću već nakon objavljivanja "Izveštaja komisije o vanrednom stručnom nadzoru" u slučaju lečenja Natalije Tešić. Želim prvo s vama da podelim transkript pomenutog dela emisije, a potom da postavim neka pitanja Inspekciji ministarstva zdravlja. Nadam se da će rasprava na blogu taj spisak dopuniti. A onda se nadam i da će mediji naći za shodno da sa takvim pitanjima zakucaju na vrata nadležnih, i potraže odgovore u naše ime.

Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније.

Млад један човек изда на јавност збирку својих песама.

Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала.

Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице-кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко:

— Песме?!... Којешта!...

— Ко зна? Можда има лепих ствари?! — додао би неко при таквом разговору.

Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи:

Mi, dolepotpisani građani i građanke Republike Srbije, pripadnici četvrte najstarije nacije na svetu kojoj preti izumiranje od bele kuge, zahtevamo da Ministarstvo zdravlja Republike Srbije na prvo mesto liste prioritetnih problema za rešavanje pothitno stavi PORODILIŠTA U SRBIJI.

Zahtevamo sledeće:

• 1. Da se u okviru Ministarstva zdravlja hitno oformi Radna grupa koja će se baviti isključivo rešavanjem ovog problema, a shodno nešto niže navedenim smernicama iz ove peticije.
• 2. Da ta Radna grupa minimum jednom mesečno, a po potrebi i češće, održava

Taman kad pomislim da me u ovoj državi i od ove države ništa više ne može iznenaditi, iza ćoška me sačeka i po glavi opali neka nova nebuloza.

Kada sam na društvenim mrežama naišla na vest da je turistička inspekcija napisala prekršajnu prijavu profesoru istorije u OŠ "Despot Stefan Lazarević" zbog toga što se drznuo đacima čas održati na Kalemegdanu, kao i da ga je Prekršajni sud potom oglasio krivim zato što je "pružao usluge turističkog vodiča, odnosno informacije o kulturnoistorijskim karakteristikama lokaliteta grupi dece učesnika manifestacije 'Mala matura – veliko srce', a ne ispunjava propisane uslove iz Zakona o turizmu", prvo sam pomislila da je vest preuzeta s Njuz.net-a.

Nije.

Preuzeta je iz „Politike“, koja je objavila i sliku ovog "okorelog kriminalca".

Dva dana javnost bruji o nezadovoljstvu zdravstvenim sistemom Srbije.

Zoran Stanković, sudski veštak i patolog, izveštaj inspekcije ministarstva zdravlja, koji ste nam u dve rečenice prepričali pre dva dana, naziva skandaloznim.

Transparency Serbia objavljuje izveštaj o korupciji u poslednjih

Ima ljudi koji ne veruju dok/ako se ne dokaže suprotno, a ima i nas koji verujemo dok/ako se ne dokaže suprotno. Ovi prvi uvereni su da imaju formulu koja ih štiti od razočarenja, i nas druge smatraju naivnima. Mi drugi sebe uglavnom nazivamo optimistima i smatramo da ovi prvi žive u konstantnom strahu od života, nama neizdrživom.

Ovi prvi obično ne glasaju, da se ne bi razočarali.

Mi drugi stalno glasamo i stalno se razočaravamo.

(Imaju i neki treći, koji glasaju i ne razočaraju se - ali o njima ne bih ovom prilikom.)

Ovdi je TEST IZ MATEMATIKE.

Ovdi je KLJUČ ZA BODOVANJE.

Kako sam se nadala, dobro sam se udala.

Napabirčih 10,5 poena. Zadovoljna!

Ne pamtim kad sam bila u većem bedaku nego ovih dana. Možda onog proleća kad je na ulicama Beograda osvanuo grafit "Srbija me ubija". Tačno se ovih dana osećam kako me opet ubija. Vidim, nisam jedina. U razgovoru s ljudima, u blogovima blogera, u komentarima komentatora na vesti, svuda provejava jedno te isto: očaj.

Četiri dana ima otkada je u javnost izašla činjenica da je jedan ministar ove vlade Očistio Srbiju na veoma kreativan način. Dva dana ima otkada je emitovan Insajder o sličnom čišćenju Kolubare. A danas se opet vraćamo na Čišćenje Srbije, ovaj put na teniskom terenu.

I?

I ništa.

Nikom ništa.

Otkad sam se navukla na praćenje vesti o gripu iz Danske, uhvatila me teška depresija. Lepo kaže naš narod: blaženo je neznanje. E, pa ko mi kriv kad maksimalno iskorištavam mogućnosti informatičkog doba, te punim glavu glupostima koje otvaraju oči u prevelikoj meri...

Danska ima 4.500.000 stanovnika, od kojih je procenjeno da je 200.000 imalo/ima grip, a smrtnih slučajeva zabeleženo komada 3 (tri). Prvi je sredovečni vozač kamiona koji je još