Пет, шест, ... дванаест стопа! А попреко, један, ... осам, девет, ... петнаест! Ух, каква ће то радна соба бити! Пространа, светла, прозори на два зида, ... овде ће радни сто, овде фотеља за читање, маштање, дремање, ... ноге ту на отоман, пиће на сточић са стране ... ту велика библиотека, ... и још једна ту, мања, надохват, до фотеље, ...
(или како је пропала једна армија и њена више него праведна ствар)
Брзо је завршио, преко реда, тек је 8:30, о пумпи не мора још да брине, Белић је тамо, то је бар једна, и можда једина, поуздана ствар с њим -- изгуби се некуд тек после десет -- па је зато Дејан пумпаџија, засуканог рукава, држећи руку савијену у лакту да би у превоју задржао крвави комад вате, пошао ка кантини да нешто поједе пре него што му се потпуно смрачи пред очима. Сокић који је добио у стационару откако је дао крв је испио још тамо, чак му је и пријао, али двадесет-грамску мармеладу није ни погледао. Дај то оном сероњи што се бунио у реду, кажи му, десетару, рек'о ти онај да можеш да му полижеш, казао је војнику болничару кад је једном руком натукао капу и кренуо.
Some indigenous people of North America call the polar lights "Dance of the Spirits".
The short poems that will appear here in a sequence titled "Bipolar lights" can be interpreted as my personal "Dance of the Spirits". The mood changes from one end to another with very little in between. In fact, the poems are divided into two cycles, one called "Day" and the other "Night".
Питер Хилтон, деветнаестогодишњак који је прекинуо студије на другој години факултета и обрео се у тиму Алана Тјуринга у Блечли Парку, није имао брата у прекоатлантском конвоју којем је претио напад немачких подморница управо у тренутку кад је Енигма, шифра коју је немогуће разбити, напокон разбијена. Ова измишљена судбина је само једна од многих неистина и бесмислица које су убачене у причу о Алану и Енигми без икакве потребе -- баналивудизација која је сама себи сврха.
* * *
.
Њих двојица су, прве комшије, увек били заједно. Или се бар тако чинило. Ако се један од њих бавио око кола онај други му је додавао шрафцигере и кључеве. Ако је један чистио лишће из олука онај други му је придржавао мердевине. Играли су шах, картали се, шетали, ишли на утакмице, пењали се на планине, мезили испод лозе затегнуте између њихових кућа, годинама већ пили и бистрили политику, а да се никад нису посвађали. Или се бар тако чинило.
Данас је Дан без пушења у Уједињеном Краљевству. Добро, добро, не жестите се, припалите да се смирите, није данас, био је прошле среде, али сам ја тад био заузет, а после сам заборавио (о заборавности видети ниже под бројем 4).
Заједнички простор за псе и пушаче видео сам пре десетак година на аеродрому у Калгарију -- могуће је да је ова сличица одатле.
Музика је свет за себе.
Звук спремно поприма вредности идеалног. Поседује унутрашњу моћ да обузме пажњу и, истовремено, лако бива преточен у симболе за много тога другог. Његовa империја упоредива је с оним стимуланата и
- Мама, ја више нећу да будем Председник кад порастем.
- Не? Ох, сунце моје, а шта би да будеш онда?
- Председников брат!
,