blejach92 18:31 12.12.2008
Prvi! Preporuka na nevidjeno. Kad je tvoj blog u pitanju nema nikakve potrebe ni da se chita.

blejach92 18:39 12.12.2008
Eto prochitao. Odlichno! Naslov "Moja najveca greshka u zhivotu" tako slikovito kazhe sve. Jedva chekam sledece blogove i ne sumnjam uopshte da cesh se, kao i uvek, nadmashiti.

blejach92 18:53 12.12.2008
Nemoj da ne navratish kako smo se dogovorili. Sve pripreme su zavrshene. Komshijama sam obecao da ce sve biti za pamcenje i preprichavanje - najveci

О Тарковском.

Дуго ми је требало.

А нема никакве тајне. Сталкер је о пијанству. Бити у Зони је бити пијан. Очајно пијан.

Укратко, нашла се тројица у кафани, па су уз пиће мудровали, падали са столица, устајали, рецитовали, поново мудровали, ... на путу у средиште Зоне, где се и најдубље, најскривеније жеље, оне рођене из патње, откривају и остварују.

Пре око двадесет година сам често био члан разних комисија за средњошколска такмичења из математике. Једном приликом сам, за регионално такмичење, био задужен за прваке, а ту је циљ саставити задатке који траже мало (или нимало) предзнања, али су ипак довољно изазовни и занимљиви. Инспирисани много лакшим питањем из неке старе збирке саставили смо један мали логички проблем, који преносим уз превод и обраду.

Пет, шест, ... дванаест стопа! А попреко, један, ... осам, девет, ... петнаест! Ух, каква ће то радна соба бити! Пространа, светла, прозори на два зида, ... овде ће радни сто, овде фотеља за читање, маштање, дремање, ... ноге ту на отоман, пиће на сточић са стране ... ту велика библиотека, ... и још једна ту, мања, надохват, до фотеље, ...

Не сећам се када сам последњи пут гледао тај филм. Давно, пре двадесетак година. Али сад, мотајући кроз главу, чини ми се да памтим сваки детаљ.

- Вожња без речи.
- Слика празног плаца.
- Он хода натрашке с оне стране улице.
- Воки-токи испред банке.
- Који аутомобил?
- Плава коса и ружичасти џемпер.
- Инверзни пип-шоу у којем њено тело остаје покривено, а његова душа бива огољена.
- Син прстићима "крати" Настасјину косу и продужава покрет руке претварајући га у загрљај.

Једном давно, док су се издавачи и књижаре још увек бавили превођењем, издавањем и продајом књига, а ја имао жеље и времена да читам, пријатељица ми је позајмила мали драгуљ: збирку прича Марија Бенедетија "Смрт и друга изненађења" -- човек што смишља овакве наслове не може а да не пише одлично.

Кад желим да се мало издувам, само направим круг по граду. Увек прво пођем горе, Кнез Милошевом, према пошти.

Још нисам поштено ни пошао, а на семафору ме заустављају две девојке у изнајмљеним колима, машу рукама кроз отворен прозор и питају "Гућа? Гућа?". Правим се блесав, мрзи ме да говорим на енглеском, а и уопште. Уосталом, не могу никако да промаше те им само руком покажем да продуже "право, само право". Ако нигде не скрену, проћи ће поред Богдановићевог Мегарона у Спомен-парку борбе и победе, и даље, "право, само право", све до Гуче.

У мом селу овде постоји обичај да људи, ту негде око краја године, шаљу писамца пријатељима и рођацима у којима пожеле једни другима све најлепше и сумирају шта им се догађало током те године. Практична ствар, само изабереш најлепше ствари које су ти се догодиле, додаш онда још мало, и пошаљеш исто писмо свима -- није то телефон па да ти постављају незгодна потпитања. И тако сви људи, чак и они с којима никако другачије и не комуницираш већ само преко тих малих годишњих извештаја, дознају све о твојим успесима у протеклој години. Оно мајушно додавање је неопходно, јер ако ти није још боље и лепше него претходне године пријатељи и родбина се одмах забрину.

Ево, да пробам и ја тај леп обичај и да сумирам некако моју 2015. годину. Ја, додуше, још увек нисам добро увежбао то око филовања, али следеће године ће, а како иначе, све бити још боље, што и вама желим.

Doshao je oko 9:00 i nashao nas vec nasmejane, kako kupamo bebu i spremamo je za spavanje. Redak i nama  drag gost, sunce od choveka, najbolji drug mog najboljeg muzha iz starog kraja.

Brzo smo zavrshili kupanje i odnela sam bebu u drugu sobu. Nashu jedinu sobu izuzevshi dnevni boravak gde su se muzh i gost vec uveliko smejali. Bili smo tako srecni, muzh i ja, stan je mali, ali je nash, samo nash, placamo kiriju svakog meseca sami, oboje radimo, podizhemo ovu nashu bebu, i guramo nekako. Ona je bila zlatna i zaspala je, srecna i sita, veoma brzo. Samo da je zdravlja,

ovde kod Njanje.

Sve što mogu da dodam je da ljubav ne dolazi uvek kroz stomak.  I da Njanja odavno više nije mali majstor.