Репортер: Сви грађани здушно подржавају акцију чишћења Србије. Да ли бисте нам могли рећи који су досадашњи успеси на том плану?
Одговор: Почистили смо буџет!
Репортер: Неке ситне душе замерају да акција чишћења можда није морала да почне баш одатле.
Одговор: Завидници не признају никакве успехе. Чак ни тако очигледне.
Постоји јасан моменат кад журка почиње. Неки гости су стигли, неки још нису, светло је још увек прејако, ништа још није просуто или упропашћено, шавови на чарапама још нису пошли, жуљеви од неудобних ципела су тек у почетном и неприметном стадијуму, моја будућа девојка има у плану неког сасвим трећег ... и ту се негде прекидају звучне пробе, светло се пригушује, појачало одврће на праву меру (која је преко сваке мере) и пушта се прва песма, песма која отвара журку.
Моменат у ком журке завршавају је много мање препознатљив. Крај се обично развуче, у истом тренутку неки људи скупљају чаше и носе их према кухињи, љубе се у ћошку, љуљају се ван ритма на средини собе, разговарају и пуше уз прозор, повраћају у купатилу, навлаче капуте и полазе на бурек, моја нова девојка размишља да ли је било паметно што ми је дала прави број телефона, ... Делом због ове недефинисаности краја, а делом и због извесних хемијских и биолошких процеса који уз крајеве иду, много се слабије памте песме које су затвориле добре журке.
На прву реплику типа
- Ох, ово што ви радите је чиста замена теза,
сам се искључио. Слушати даље би било губљење времена. Налазим лист где сам малочас записао телефонски број и из такмичења у речима без значења бежим у забаву истим тим речима, само на папиру, и са више смисла.
Dečakove čarape su počele da nestaju. Svaki dan po jedan par. Prve nedelje niko nije ni primetio, ali na kraju druge, u subotu, kad je počelo ponestajati čarapa u ladici, a nisu se mogle naći ni u prljavom vešu, stvar je izbila na videlo. Dečak nije umeo da kaže gde su i kako nestaju. Uostalom njega čarape i ne iteresuju previše - rekao je da ne treba brinuti, nije ni siguran da mu uopšte i trebaju.
Stvari uvek treba početi malim koracima
Primetio sam da sam malo otežao. Nije mi jasno kako, pa ja uopšte ne jedem mnogo. Nema veze, odlučim da rešim taj problem još danas. Upisaću se u teretanu da vežbam, samo moram prvo da odem do banke da podignem novac za članarinu. Odem kolima do najbliže banke, tu odmah na uglu, i baš kad sam prilazio setim se da nemaju automat kojem se može prići kolima. Koja gnjavaža! E nema šanse da sad stanem, parkiram i izlazim iz kola da bih ušao u banku. Setim se da se tri kilometra niže nalazi druga banka koja ima automat
Ha! Beo-grad, kako da ne. Prljav, ružan, u raspadu. I skroz siv, siv, siv. To mi je, kao klincu, uvek padalo na pamet kad bih izlazio iz železničke stanice. Utisku nije pomagao prolazak pored autobuske, izbegavajući šibicare, pa kroz park ispred Ekonomskog, izbegavajući pedofile, pa uz Kameničku, izbegavajući džeparoše i preskačući kore od lubenica, pa na sedamdesetdvojku.
Ponekad bi, u sedam ujutro, zazvonio telefon.
- Možeš li da dođeš da pričuvaš klinca dok sam ja na probi u operi? Izvini što je ovako iznebuha, ali zovem već nekoliko dana, nikako da te dobijem.
Ma mogu, kako da ne mogu. Hoću. Nisi ni mogla da me nađeš, nisam svraćao kući par dana. Legao sam tek pre pola sata da konačno otresem noć. U onom drugom, dnevnom, životu sam, kao i ostali moji vršnjaci, nalazio premalo mesta i nade da će ga ikada biti, pa sam ga prepustio odraslim i sposobnim i ćerdao ga na spavanje i čitanje, čekajući noć, izlaske, muziku i devojke.