Živ je Žika Obretković! I zdrav, tako reći u punoj snazi. Pominjali ste ga u mom prethodnom blogu Duh Bg asfalta. Pre neki dan i danas opet popio sam pivo i proćaskao sa Žikom.

 

Pretprošle srede imao sam pola sata slobodno, čekajući ženu da završi posao pa da se nadjemo i iskoristimo divan sunčani dan da prošetamo po centru. Pade mi na pamet da svratim do Spasine pekare na vrhu Skadarlije da kao nekada savladam lepinju sa gulašem i ljutim sirom. I to na nekadašnji način - na klupi iznad pekare. Ćopajući tako, primetih Žiku kako svrati u radnju preko puta, izadje sa pivom i sede na klupu iznad. Kako sam upravo završio sa lepinjom, a i ponukan komentarima na gorepomenutom blogu, prošetah do radnje, uzeh nam po pivo i pridružih se Žiki. Boga mi, lepo smo se ispričali: o životu, rakiji, poeziji, Skadarliji, nekim ljudima koje obojica poznajemo. Žalio mi se da više nema prave, zdrave hrane.

Iz izvora bliskih Vladimiru, saznajemo da je Ministarstvo za obilazak velikih sportskih manifestacija u inostranstvu i slikanje sa sportistima tek i samo ako ostvare neki rezultat u jednom od pet probranih sportova uputilo hitnu poruku svim sportskim savezima. U poruci se osuđuje sinoćni postupak košarkaša Srbije koji su prilikom dodele medalja na Evropskom prvenstvu za košarkaše na pobedničko postolje izneli zastavu na kojoj je ekonom reprezentacije napisao ljubavnu poruku svojoj devojci.

 

Pripreme nisu bile ništa posebno. Žena je kupila meso, tašta ga lepo ispekla. Pripremiše i pileću salatu sa susamom (mnogo lepu), pitu krimpirušu, paprike punjene orasima (za šuraka koji se pridržava posta), jaja u renu. Ssupa pod obavezno, za ujutro. Ja, za svaki slučaj, svratih popodne do mesare i uzeh još dva kila jagnjećine, da se nadje. Srećom. Bilo je desetak gostiju. Donesoše i oni ponešto: brat i snaja piće, kum Voja i Branka proju, Mira salatu od tunjevine (opet za šuraka), šurnjaja rolat od mesa. Pun astal - lepo za videti i kušati.

Prirodno, sam autor priznaje i okvirno postavlja observacijska poetsko-filozofska gledišta uloge svoje fotografije za koje je očito da se ne mogu striktno ograničiti i razdvojiti. Mi smo pred ovim fotografijama u vlasti njihove osebujne atmosfere, prije svega, veoma izraženog poetskog naboja koji suvereno odlučuje o karakteru životne energije i duha koji izbija iz njih. Vidljiva je nadmoćna igra svjetlosti i harmonije predmeta i predjela, kao i ljudskih tvorevina i likova koja nosi u sebi okrepljujuću i iscjeljujuću potrebu da se vratimo prastarim danima blaženstva i poštovanja u kojima smo dozvoljavali suštastvu prirode da vlada nad nama i kroz nas.

 

(Govor u povodu otvaranja izložbe fotografija Milutina Miloševića)

Vaspitanje dece zavisi od mnogih - roditelja, prijatelja, drugara iz kraja, medija. Medjutim, nezamenjivu ulogu imaju vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori oni koji decu tokom odrastanja uče osnovnim životnim veštinama, uliju dobrotu, daju promer, brinu o njima kao otac i majka. Deca ih se sećaju celog života. I poneko od roditelja. Društvo ih zaboravlja i retko pominje njihov značaj.

***

Nebojša Gogić je profesor matematike u osnovnoj školi u Velikoj Hoči. Svi ga znaju kao Uču. Jedan je od onih koje jednostavno morate voleti. Ako ga uopšte primetite. Izuzetno je skroman, miran, skoro neprimetan. Dok vam govori, kao da se plaši da će vas možda povrediti jačina njegovog glasa i još više onoga što hoće da vam kaže.

 

- Da idemo gore?

- Da li vredi 0,8 evra?

- Ako ne odemo, nećemo znati

Blondi, Pugi i ja vodili smo ovaj razgovor isred crkve Svete Lucije na istoimenom uzvišenju iznad Vinja do Kastelo. Razmišljali da i da odemo liftom do vrha jedne od kula crkve kada je Blondi rekao ovu jednostavnu rečenicu. Tako smo shvatili da je to moto našeg landranja po severu Portugala: idemo da obidjemo što više kako bi znali kako je i koliko lep ova deo zemlje na krajnjem jugozapadu Evrope.

Doktor Žak Morejon bio je direktor Međunarondog komiteta Crvenog krsta, a potom i generalni sekretar Svetske organizacije skautskog pokreta (WOSM). Kao delegat Crvenog krsta, jedini je u tri navrata je posećivao Nelsona Mandelu u zatvoru na ostrvu Roben, od 1973. do 1975. godine, tada kao direktor kancelarije Crvenog krsta za Afriku. Ovaj intervju nastao je u trenucima kada se planeta oprašta od jedne od najvećih ikona 20. veka.

Razgovor uz večeru u stanu porodice Markov, u Temišvaru, 28. decembra 2009. godine

Mi Markovi smo iz Dinjaša, sela na 25 kilometara od Temišvara. Tu je nekoliko generacija moje porodice, mada potičemo iz Srbije. Deda po majci mi je bio dobrostojeći čovek, ali je onda sve izgubio. I, zbog sramote, otišli su svi na daleko. On se uputio u Ameriku i tamo dirinčio da nakupi novac i povrati porodični ponos. Baba je sedam puta prelazila Antlantik brodom i vraćala se sa uštedjevinom. Tako smo i nakupovali dovoljno zemlje ovde, na obali Begeja i trajno ostali tu.

Prijatelji, sahranite me u Isla Negri

Pred morem koje znam, svakim kamenom ugnezdenim u pesku

I sa talasima koje moje izgubljene oči

Neće ponovo videti

Pablo Neruda