Moj gost još jednom: Florian

 

Jednostavno ne znam kako da počnem. Suze radosnice vlaže mi tastaturu, zamagljeni pogled na monitor iščitava

“Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da se s premijerom Mađarske Ferencom Đurčanjom dogovorio da ta zemlja Srbiji u narednim danima isporučuje dnevno od milion do dva miliona kubnih metara gasa.”

Prvo bilo da će operacija Trijumf da počne od 16h (otuda i naslov ovog teksta) a posle,  dok u rukavicama nabadam slova tastature sve tražeći novije vesti saznajem da

„Mađarska će danas između 17 i 19 časova isporučiti Srbiji od jednog do dva miliona kubnih metara gasa, javila je mađarska novinska agencija MTI.“

Sve ovo normalno saznajem preko mog omiljenog objektivnog sajta b.92 vesti koji me je izvestio i o sledećem:

"Nama je potrebno da pokušamo da nađemo dva do tri miliona metara kubnih gasa i krenuli smo u novu spoljnopolitičku ofanzivu u traganju za novim količinama gasa", rekao je novinarima Tadić, pošto je dobrovoljno dao krv u Zavodu za transfuziju krvi.

 

Poveden navedenim detaljem poželeo sam da i ja dam krv, i to dobrovoljno, no ovde kod mene pozatvarali i ambulante (ne mogu ljudi da se skinu jer nema grejanja) pa nisam uspeo da ostvarim ovakav doprinos u veoma teškoj i složenoj situaciji. No, de ne bude da to iznosim tek onako, čim mi prođe slava, odo u Beograd da dam krv. Kako čujem u Beogradu nema nikakvih problema sa grejanjem, na radiu mi se vrti neki džingl za večerašnji koncert u Domu sindikata.

 

Prilikom svoje prve posete Finskoj, ima tome već 17 godina, imao sam i prvo iskustvo sa saunom. Negde u okolini Turkua, na obali nečega što više nije delta reke a još uvek nije ni more, na malom drvenom keju nalazila se drvena kućica sa samo tom jednom prostorijom. Prvo moje iznenadjenje desilo se kada su se svi domaćini poskidali kao od majke rodjeni i hladnokrvno uši u saunu. Za nekoga ko je naslednik Balkanaca koji su se skidali goli samo na regrutaciji i subotom pored korita tople vode, začudjujuće je bilo videti kako se bez stida ljudi i žene, kolege i koleginice, prijatelji i prijateljice, oslobadjaju odeće i mogućih predrasuda i ne obraćaju pažnju na golotinju. Posle polustanog oparavanja u prijatnoj atmosferi, domaćini ustadoše, krenuše napolje, uhvatiše zalet i poskakaše u vodu. Ej, bre, krajem maja, na severu Evrope, dok je temperatura nepolju bila negde oko 10 stepeni. U sred našeg orijentalnog okruženja ja ne ulazim u vodu pre druge polovine juna, i to ako je prethodno temperatura barem dve nedelje prelazila 30 stepeni. Šta je - tu je. Kad mogu Finci, može i hrabri Srbin. Zalet i buć. I, umeto smrzavanja i šoka hladnoće, osetio sam divno opuštanje i lagodnost. 

Barselonu u reklamama često nazivaju gradom Gaudija. I zaista, među najprepoznatljivijim obeležjima grada, onima koje su obavezni deo svake turističke ponude, ističu se građevine koje je Gaudi sagradio, a ponajviše ona koju nije stigao da završi - crkva Sagrada Familia.

 

Gaudi - Božiji arhitekta 

Hoćete da vam kažem gde sam našao svoj model? U drvetu, koje širi svoje grane, koje se nastavljaju u sve tanje i tanje grančice, na čijim krajevima je lišće. I svaki pojedinačni deo raste u skladno, veličanstveno, još od trenutka kada ga je Bog stvorio svojom umetnošču

Negde sa prvim jutarnjim svetlom, probudula me je kiša. Poznato dobovanje kapi po šatoru. Ko nije doživeo ONO u šatoru taj ne zna šta je lepota. No, bio sam sam u vreći, u jednom od odeljenja našeg velikog šatora, na ivici kampa koji delim sa preko 39.000 druge skautske sabraće i sestara iz celog sveta.

Udahnuo sam duboko i okrenuo se da dospavam tih par sati do ustajanja. Posle dva prilčno sunčana dana, kiša je odlučila da na sebi sopstveni način obeleži dan kada otvaramo najveći skup mladih na svetu: Svetski skautski džembori.

Miodrag Jevtić i Irina Stokanović - naši zastavnici na otvaranju Džemborija 

Ona je medicinska sestra. Njena majka i moja tašta su rodjene sestre. Znao sam da radi u Svratištu ali o tome nikada nismo razgovarali. Nekako, uvek je bilo "važnijih stvari". Sve dok nisam shvatio koliko je važno da se čuju i ti ljudi, oni koji rade sa decom ulice.

 

Naša deca su ona koja žive i rade na ulici. Spavaju po katakombama, vagonima. Nemaju matične brojeve, knjižice, nisu u sistemu - ničija deca.

april 2006.

Drugi deo bloga o Bangladešu, u kome opisujem Daku i par drugih mesta u Bangladešu, kao i način stanovanja i putovanja po zemlji.

Po obećanju, postavio sam i album fotografija iz Bangladeša. Možete ga naći na adresi:

 

 

Glavni grad Bangladeša je Daka. To je u pravom smislu te reči srce Bangladeša. U stvari, kao i u većini zemalja u razvoju, sve gravitira ka glavnom gradu.

Daka je poznata kao grad džamija i rikši. Pored toga, Daku odlikuju sjajne

 

 

Poslednje dve nedelje, u "Hronikama" na stranicama štampe čitali smo o dva slučaja sa beogradskog asfalta. Jedna klasična sačekuša priredjena je zbog raspodele terena medju dilerima droge. Jedno manje uobičajeno ubisto desilo se kada je izmuženom vlasniku gradjevinske firme prekipelo i rešio je da hicima reguliše odnos sa zelenašima koji su mu bili za vratom i učinili život noćnom morom.

 

Ono što me u ovakvim situacijama posebno zaintrigira su čitulje u novinama. Nije da ih čitam kao penzioneri sa Kalemegdana koji svakog dana najpre provere da li su u njima, a zatim i ko se sve iz generacije preselio u Večna Lovišta, ali sa godinama sve češće pogledujem koga sve tamo nadjem.

… što poželiš to naslika.

Setih se jednog starog vica iz vremena hladnog rata:

Tokom susreta predsednika SAD i SSSR-a, padne njima na pamet da se trkaju. Presvuku se, zagreju. Skupili se članovi delegacija, porodice, novinari… Trka krene. Na cilju, pobedi predsednik SAD.

Sutra "Pravda" objavi:

"U trci u kojoj su učestvovali predsednici SSSR i SAD, naš predsednik stigao je drugi dok je predsednik SAD bio pretposlednji"

 

Vica sam se setio kad sam video vest:

Dinar i dalje nastavlja da jača

Сам