Ovo nije fudbalski blog, ali je blog o fudbalu

Večeras i sinoć imali smo prilike da pratimo dva različita televizijska priloga o fudbalu. Najpre smo se suočili sa tamnim licem našeg fudbala (ovde treba da ide link na Insajder), sa kriminalom koji je već odavno, preko 20 godina, sastavni deo naše nogometne svakodnevnice. Nameštaljke i gledanja kroz prste razmaženim zvezdama, omiljenim kod političara koji su ih kljukali novcima samoupravnog socijalističkog plebsa, nasledile su organizovane horde "ljubitelja voljenog kluba", kasnije "boraca za dostojanstvo svog naroda", sve do organizovanih iznudjivača i dilera droge. Tužna i tragična priča kojoj nejaki naslednici nekadašnjih političkih veličina i nekadašnje fudbalske veličine sa dva razreda večernje škole nisu mogli da se odupru svojim šićardžijskim mentalitetom. Sve garnirano neveselom budućnošću jednog sistema koji ni danas ne može da u tri godine izrekne ni jednu pravosudnu kaznu majmunima koji uništavaju ono što mnogi volimo.

Naša koleginica Arwenna upozorava na plan reforme gimnazijskog školovanja kojim je planirano da se iz programa izbaci jedan jedini predmet - i to Informatika! Evo njenog otvorenog pisma Ministru prosvete na koji posle par meseci još uvek ne stiže odgovor.

Još jednom moj gost: Edi-va

Me

U koži svojoj mi je zima. Drhtim iz dana u dan Sve više, jer nemam čime da se pokrijem, da nadomestim toplinu koju sam proterala jer je lažna bila. Kako da pronadjem plamen koji sama izgasih, a da ne bude veštački, onaj što se podstakne pomoćnim sredstvima za lakšu, efikasniju i bržu zapaljivost?

Znate onu prvu misao s budjenjem, koju Odbacite u istoj milisekundi, jer ne želite da vam ona započne dan? Ta misao je nestala, i to je dobro, ali zašto mi je onda toliko zima? Htedoh da je se rešim, a sad mi treba zamena za istu, jer me je ta misao o pogrešivosti jedne životne odluke terala da tražim rešenje ... Ušta se zavrzoh, da mi je znati?

Evo prsti mi trnu, iako su u pokretu …

Istina je: posle bitke svi su generali. Istina je: najteže je dokazati teoriju zavere. Istina je: izgubili smo 1:2. Istina je: nismo pobedili = izgubili smo. Istina je: ko gubi ima pravo da se ljuti.

Ipak, ne mogu da ne napišem ovaj blog. A vi slobodno udrite. 

Ovo nije blog o tenisu!

Vahidin Musemić u izglednoj šansi i ništaaa... ali opet Musemić dolazi do lopte, udarac i golman brani, lopta se odbija do Musemića koji upućuje snažan udarac lijevom nogom... prečkaa, Musemić ovaj put glavom i opet je promašio jeb'o mu ja mater smotanu!!!

(Mirko Kamenjašević, 2 godine suspenzije)

Komentatori su nezaobilazni deo naše sportske istorije i današnjice. Njihovi glasovi ostaju u ušima kao sastavni deo svih sportski zbivanja. Njihova stručnost pomaže nam da bolje shvatimo šta se događa na borilištu. Njihova revnost pomaže nam da dobijemo sve informacije o događaju koji gledamo. Njihovi gafovi pamte se i ulaze u svakodnevni govor. Njihovi lapsusi deo su posla i prepričavaju se godinama. Ali njihove greške i nestručnost dovode nas do ludila i odluke da promenimo kanal ili ukinemo ton.

Na Đurđevdan 2005. godine, prešao sam Albansku granicu na prelazu Morina. Sam. Peške. Noć pre proveo sam u Manastiru Svetih Arhangela, što je bilo izuzetno duhovno iskustvo, pogotovo jutrenje na koje je došlo troje od šačice preostalih Srba iz Prizrena da osvešte slavski kolač, a onda na kratko obišao Goransku proslavu u brdima iznad Prizrena.

To je pravi, beli Dolenjski krompir.

- Glejte se pa, krompir zelo v redu. Smo zelo zadovoljni z njim. Je odličen, je debeu. Poglejte kakšen je. Za prodat ga pa nemamo, kjer smo ga prodali tovarni "Kolinska", Ljubljana.

Knor, instant pire. Ko smiče izbranih sort belega Dolenjskega krompirja.

- Dober je, dober, a-ha-ha.

Pričam večeras sa snajom, bratom i gospodjom i i nekako se dotakosmo reklama. Tada shvatih da je najstarija reklama koje se sećam ona o dolenjskom krompiru. Bože, koliko je to davno bilo! Kad, ima je na Netu. Kakvo sećanje. 

Onda malo probrljah po netu i naidjoh na još neke. Evo tih reklama naše (a možda i vaše) mladosti

- A, zavisnik.

Cela grupa: - Zdravo, A.

- Juče je bilo pet godina kako sam čist. Noćas sam sanjao kako uzimam heroin. Sve ono i lepo i užasno mi je prolazilo kroz glavu. Kad sam se probudio, pogledam oko sebe i vidim da je to bio samo san. Kakvo olakšanje. Zaspim opet, i opet sanjam heroin. I tada razmišljam: ako je ono bio san, sada je ovo zasigurno java. Srećom, probudim se opet.

- Hvala, A.

Živi lama, 

Nema tata, 

Nema mama.

Blog moga prijatelja Buleta Ustajem sad i idem podsetio me je na sjajan prevod pesme Ogdena Neša "I Will Rise And Go Now" koji je majstorski uradio Dragoslav Andrić (ceo tekst pesme i prevoda je na Buletovom blogu). I onda, navreše mi sećanja na neke od sjajnih zvezda posebnog beogradskog duha koje su me sedamdesetih i osamdesetih vodile kroz uzbudljive noći ka odrastanju i postajanju onoga što sam i danas.