Opet o Hrastu na autoputu ka Preljini. Pre dve godine beše ideja da se Hrast poseče e da bi autoput mogao po projektu da se izvede i izgradi, onda se digla buka građanska, protesti su bili uzeli maha oko toga, razumni su govorili da tako što nije u redu a oni iz vlasti uz podršku nekih iz struke šumarske i slične su imali drugačije mišljenje. Tada je jedan Ministar predlagao da se Hrast presadi i tako da se reši problem, misija je bila nemoguća i neizvodljiva, a onda se čutalo sve do sada. Ovih dana, opet aktuelno, Hrast opet ometa izgradnju autoputa jer od onda ništa nije urađeno da se neko razumno rešenje nađe pa je progovorila Ministarka nadležna i za hrastove i za autoputeve, nadležna i kompetentna, naravno.

 Građani Ovče rumunske narodnosti i neki drugi sa njima koji nisu rumunske narodnosti a koji tu stanuju, osnovali su "Krizni štab za odbranu Ovče" da brane Ovču od Roma iz slama pod Gazelom koje grad Beograd želi da naseli u okolinu Ovče a na gradskom zemljištu. Pozivaju se na kršenje Ustava jer je navodno ugrožena rumunska nacionalna manjina, menja se nacionalni sastav stanovništva a Rumuni tu žive vekovima i da grad želi ovom akcijom da asimiliše Rumune. Nije rečeno ko je asimiltor i šta će oni biti posle asimilacije, možda im se konačno priža prilika da budu Beograđani.

Moderator je vratio izbrisani blog sa svim komentarima, da imate sve postove na uvid ... 

Narodna Skupština diskutuje o zakonu za legalizaciji nelegalno izgrađenih zgrada, ponovo, a činila je to nekoliko puta u ne tako dalekom vremenu. Predhodni zakoni koje je donela nisu ni za crtu pomerili volju nelegalnih graditelja da legalizuju svoje delo graditeljsko pa je i ovog puta kruterijum za legalizovanje spušten, liči kao da ga i nema a izgleda da će država njima da plati pristup legalizaciji i da ih još dodatno stimuliše za učinjenu nepodopštinu, setiće se već kako.

Oni što su legalno gradili, plaćali takse, zemljište, vodovod, struju, poreze, projekte, trošili vreme po institucijama čekajući neki put koju godinu ne bi li se dokopali potrebnih dozvola, gledaju zbunjeno i verovatno imaju problem sa kapama jer spadaju zbog ušiju koje rastu na magareći način.

Vlast gradska je novcem građana napravila novu ulicu, tamo od Kolarčeve do Vasine oko Trga Republike, ulicu popločanu rapavim kockama pa one budu slomljene kad prođe autobus, biciklisti i skuteraši teško prolaze a pešaci i mame sa kolicima nikako.  

Onda onaj Vesić izjavljuje da će to o trošku izvođača radova da bude nekako drugačije uređeno, mada je trošak koji će imati izvođač radova oko te besmislene, naknadne popravke kolovoza ipak naplaćen višestruko iz gradskog budžeta jer je cena radova prekomerna i neopravdano visoka, dakle, opet građani to plaćaju. Popravka ili prepravka tek urađenog kolovoza sledi ali opet se ne zna kao i u prvom pokušaju kako i šta je novo rešenje, ali posle narednih četrdeset dana biće napredno i upotrebljivo za sve korisnike kolovoza i pešačkih prelaza. Zvuči besmisleno i bezobrazno ta Vesićeva izjava ali bez obzira na štetu nanetu Beogradu i građanima to je izgleda novi način na koji će građani morati da se naviknu jer amaterizam i bahatost gradske vlasti je nedodirljiv.

 

Samo lagano i bez nervoze ... prvo noga, pa ruka ... opet ruka, leva noga ... sada udahni, ama kretenu ne zadržavaj taj vazduh, šta si se ukipio, moraš posle i da izdahneš ... osmehni se, veselo, da izgleda optimistički ... dobro, i ako lepo, pažljivo i prilježno slediš moja uputstva i ne pokušavaš na svoju ruku kao do sada, dovešću te ja do jevrope ... i posle ćeš dobiti keks ... 

Gradovi su odvajkada a posebno Beograd bili na meti ratnih pohoda i sledstveno tome i rušenja i devastiranja ne samo građevina već i svih vidova gradskog života. Menjao se lik grada ali i kulturni model.  Nekada su dolazili divlji ratnici slični Hunima i drugim plemenima koji su u mimihodu odnosili sve što je bilo za poneti i to je deo gradske istorije ili procesa koji postoje od kad je sveta i veka. Cilj koji su imali je bio da uzmu vredne stvari ali bez ideologije, uzeti i otići što pre bilo je pravilo, nisu prevaspitavali ili potčinjavali kao oni posle iz modernijeg doba koji su isto tako otimali ali su imali i ideju da tu i opstanu, prisvoje teritoriju i prištede sebi odnošenje otetog. Zato su, dok su bili prisutni upražnjavali prevaspitavanje zatečenih građana, praveći sebi podobne stanovnike ali su intervenisali i po urbanoj matrici, prilagođavali su je svojim potrebama i svom razumevanju grada i menjali zatečeno. Tako je bilo sa Turcima, Austrougarima ili ko je sve tu već prolazio i svako od njih je ostavio svoj pečat, obeležio je svoje prisustvo za sledeći vek. Posle dođu opet neki drugi i opet ispočetka.

Prošle nedelje izjutra osećao sam se veoma dešperatno i frustrirano jer mi se javilo da do sada nisam dovoljno doprineo, u urbanističko patriotskom smislu, razvoju Beograda. Onespokojen takvim teretom, učinim onda stereotipnu radnju preporučenu za takova lična jutarnja osećanja, skuvam kafu i pokaže se da je stereotip sasvim dobra solucija, počnem, posle prvog gutljaja da lebdim duhom iznad grada i sagledah ceo grad za koji nisam dovoljno, kao građanin, učinio i što je uslovilo već opisano moje stanje.   

Dakle, lebdeći u jutarnjoj izmaglici posmatram reljef Beograda i opažam značjnu neravnopravnost predela oko Save. Na desnoj obali Save razna brda i doline i grebeni, šume, Beograd se tu, po grebenu ugnjezdio, od Pobednika do Hrama i svedoči o svemu što tu beše u nekoliko proteklih vekova. 

Neki dan na Novom Beogradu uslikavam fotke oko Fontane, gledam okolo i mislim o tome da je taj urbanizam smišljen i nastao u vreme dok je stolovao Drug, za koga se govori da je bio diktator i nenaklonjen nekim građanima Juge po nacionalnoj ali i političkoj osnovi. Začeta je i izgrađena prihvatljiva, moderna urbanistička vizija Novog Beograda, nastala u vreme posle rata u pokušaju stvaranja novog društva. Nije, naravno, Novi Beograd bio njegova lična kreacija, strvarali su je sa neopisanim entuzijazmom i željom za novim formama i urbanim konceptom, primerenim postrevolucionarnom periodu, mnogi arhitekti. Sasvim neuobičajeno za vođe sa epitetom diktatora, Drug je ponuđenu viziju grada na konceptu moderne prihvatio, promovisao je i dao befel da se zovu geometri, zidari, drugi majstori i naravno narod, akcijaši jer bez tog krema torta ne bi valjala.

 Beograd je evropski grad, otvoren i kreativan. Beograd je na putu da bude takav. Beograd je još uvek daleko. To su najčešće konstatacije kada se govori o gradu u kome živimo I posle mnogo reči na tu temu ipak nije jasno o čemu se zapravo govori. Svakako tema nije samo u domenu urbanizma i arhitekture, nije samo fizičko okruženje, urbani model  koji određuje gde smo mi zapravo sada. Izabrao sam ovu temu za jesenje diskusije, posle mora, Ade ili sedenja kod kuće jer mi se čini da mogu saznati gde je ključ za prihvatljiv odgovor na ovo veoma značajno pitanje.  Ne možemo svakako

Vidim na netu posvuda vest da je grupa pozorištanskih umetnika predložila da se Trg Republike poništi i da se placu vrati stari naziv od pre Drugog svetskog rata tj. da bude opet Pozorišni trg. Gradska komisija za spomenike i nazive prostora po kojima se Beograđani kreću će razmatrati predlog i do kraja meseca, po svoj prilici će predlog i usvojiti.  

Nemam ništa protiv tradicije i očuvanja tekovina gradskih iz prošlih vremena ali ipak, stvaranje Republike umesto Kraljevinje je značajan događaj u životu grada i naroda celog te bi se o tome moglo ali i moralo povesti računa i naći načina da se aktuelnom trendu zabašurivanja ko je šta za vreme Drugog svetskog rata radio priđe razložno i bez preteranih emocija, ako su emocije uopšte u pitanju. To što su komunisti ustanovili Republiku i učinili jedan značajan korak unapred ne bi smelo da zamagli oči savremenicima koji komunizam ne vole, oni jesu učinili, pošto su pobedili fašiste, korak unapred i zaorali stazu po kojoj i danas država sa sve narodom hoda, pa i ovi što predlog dadoše a i komisija koja će o tome misliti i odluku donositi.