Divlji graditelji nisu posebni ljubitelji zidanja ali su bili prinuđeni na takovo delovanje jer ih je država ostavila na cedilu. Počelo je davno, to građenje bez dozvola, bez komplikovane i opterećujuće a i skupog pribavljanja svakojake papirologije, uzurpacijom tla i preparcelisanjem njiva u dvorišta. Hrabra je to bila odluka graditelja da se u akciju krene, doći do parcele za gradnju svog doma, putem koji je država odredila nije bilo moguće jer je zaboravila da u gradske planove uvrsti zone gde bi se individualne kuće gradile po meri potrebitih kojih je zaista bilo veoma mnogo, pa onda procedure, trebale su i neke pare koje namereni graditelji nisu imali u dovoljnoj količini i onda su oni uzeli stvar u svoje ruke. Kupovali su njive na obodu grada i zidali, malo po malo, zid po zid, useljavali se u podrume a preseljavali se u prizemlje kad bi ga izgradili zavisno od para kojima su raspolagali. Bila je to borba za opstanak, državu to nije posebno ili bar dovoljno interesovalo, naprotiv, napravila je neke zakone i pravila koja su graditelje ometali i svrstavali ih u nepodobne i narušioce društvenog sistema, čak i kao učinitelje krivičnog dela. Infrastrukturu i ulice su sami pravili, takođe na divlje, a onda, kada su neki izbori nailazili država bi im izgradila malo kanalizacije ili dovela žice za struju, stavila malo asfalta, ali ih i dalje nije priznavala. Ta dvoličnost traje i dalje, čak su i doneti kvazi propisi koji navodno olakšavaju legalizovanje zgrada zidanih bez dozvola što nije u praksi pokazalo neki rezultat ali divlje građenje je i dalje rešenje za mnoge kojima je stanovanje potrebno.

 

Ovako ja vidim da funkcioniše šef (ma ko to bio a ima tih molera okolo ...) Onog suda kada se nađe u nesaglasiju sa sudijama, logikom, činjenicama u istome tome sudu a koji obnašaju pravne poslove u ime pravde ...  ustvari u ime one 

Grad je pozornica gde se mnoge i različite scene spremaju za moguće nadolazeće događaje koji se menjaju začuđujućom brzinom i množe, prepliću se i ne poštuju redosled ni po vremenu nastanka niti po važnosti, pa je oku građanina po nekad teško da ih sve primeti a kamo li da ih zapamti. Ali ipak kad se sve sa vremena na vreme pregleda, razvrsta i složi po nekom, kakvom takvom redu, ostanu kao sasvim vidljive samo tri osnovne scene a kasnije iz njih proizilaze i druge, ne manje originalne, ali ipak samo neka vrsta replike. Jedna je stalna, dugo stoji i za nju nekada napravljena scenografija traje vekovima, po njoj se grad i prepoznaje i spominje: Kalemegdan sa kulama i posle dodatim Pobednikom, Terazije sa vizurom nizbrdo na reku, Ratno ostrvo i obale Dunava sa druge strane gde grad još nije kročio, preostale šume na Košutnjaku i tu su scenske i scenografske promene spore, događaji iz gradskog života ih ne dotiču često. Druga vrsta scena su gradski blokovi na dorćolskoj padini, Neimaru, Zemunsko središte ili urbana matrica Novog Beograda gde su scenografske promene u skadu sa gradskim potrebama što izaziva promene koji svaka nova generacija građana može da primeti. Treća vrsta scene su one posvuda, povremene, često promenljive.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Mala slikica pa iza tih otškrinutih vrata tamo gore je evropa koja jedva čeka onog odozdo sa livade i bratska rusija koja se tome raduje, pa pravilima propisana sreća nežne pink boje za sve, iza vrata nema korupcije, tamo je i uspešna privreda i reforme od sutra već, radna mesta na izvolte, pravna država stamena i objektivna i pravedna koja nije naklonjena nikome posebno pa ni sama sebi, standard za uzor, slobodni mediji čak i primedbe kad imaju, nepatetični i nepritisnuti PMR, jednakost, bratstvo i jedinstvo naroda uz nenametljivu i blagonaklonu podršku vlasti ali sa strane i pomalo odozgo tek da se taj narod ima na oku, pismenost a ne frljanje sa padežima i uopšte tamo je jedna edenska atmosfera i ugođaj, narodski rečeno obećana zemlja jedna.    

Istina, sve je u oblacima i lepršavo i ...

Sve ima svoj Prvi put, bilo o čemu da se radi a ovde se govori o beleženju Arhitekture..

Beleženje Arhitekture u rudimentarnom, sažetom obliku, bez pisaljke već putem zašiljenog komada tvrdog kamena, započeo je Praotac po useljenju u svoje prvo pokriveno stanište. U pećinu. Nije tada još stigao do bilo koje azbuke, zato je bio skučen i veoma ograničen, sa minimalnim mogućnostima, u načinu ostavljanja pisanog traga o tadanjim arhitekturalnim događajima. Ipak tragova zapisa je bilo, bilo je crtanja ritualnih scena po zidu pećine što se smatra kao autentični prvi zapis o postojanju, o začetku civilizacije a ovde se sa obzirom na temu može reći da su zapisi i o arhitekturi.

Preduzimljivost je za svaku pohvalu a kada se tome doda i razbuktala mašta lokalnih preduzetnika koja prevazilazi i nadvlađuje čak i logiku koja se uobičajeno u onim staromodnim vremenima i stereotipnom načinu urbanog mišljenja troši,  tada će Beograd (pa dobro, i na vodi ako treba) da niče i bude u progresu ... bez obzira na ono što Beograđani očima svojim vide a to što usput misle i primedbuju samo je dokaz da nisu dorasli novim tendencijama ili im je mašta sasvim zatajila ... a ako je sa njima tako priroda se ne da zavesti takovim novotarijama ... onda dune laka košava i dođe razvedravanje ... plavetnilo opet natkrije grad kao posle svake nevolje ...  

Sve je realno, ne irealno niti virtuelno, realno je, kao da se hoda ulicama tog grada.

Jedna od veoma čestih ljudskih čežnji je da se istovremeno bude svugde po planeti, posebno u gradovima koji je diče posebnošću a gde je mnogima otežan pristup iz raznih, uglavnom lukrativnih razloga  pa se iznalaze različiti načini ne bi li se do željenih predela i urbaniteta doprlo. Uobičajeno je da se namernici (oni što ih čežnja razapinje a prilike ih sputavaju da se na put otisnu) laćaju geografske karte predela ili plana grada iz bedekera za turise, tu nalaze odgovor, neki put i zadovoljenje svojih htenja. Drugi pak, koji mogu da učine situaciju prihvatljivu sebi i svojim putešestvenim izazovima i namerama pripremajući se za poduhvat, pre otiskivanja na poletanje proučavaju iz mapa okruženje gde će se naći po sletanju kako bi navikli svoju ljubopitljivost na budući doživljaj ali u meri da im se ne pokvari iznenađenje bez koga putovanje gubi draž. U oba slučaja, i jedni i drugi, mada sa veoma različitim i sasvim udaljenim porivima,  čine dakle isto, hvataju se geografske karte, plana grada i bedekera.