7803085954_909598de03_z.jpg

Deset godina je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrada Generalštaba u ulici Miloša Velikog u Beogradu. Jedne majske noći 1999 godine, bacilo je bombe i ozbiljne ranilo zdanja. Od tada arhitektura čeka da rane budu izvidane i građevine vratćene u gradsku vrevu. Zgrade za potrebe Generalštaba Jugoslovenske narodne armije je projektovao arhitekta Nikola Dobrović, po njegovim nacrtima sazidane su i useljene 1965. godine. Otada su svojim likom obogaćivale Beograd i obeležavale metropolu, bile su znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradicji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljale su iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora i to ne samo u Beogradu ili Jugoslaviji, stizale su te poruke daleko po planeti.

 
 

Pre pet godina sam pisao o Starom sajmištu, pisao sam i pre dve godine, pa eto tog teksta, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Gradonačelnik Beograda je neki dan rekao da se na uređenju Starog sajmišta radi i da će uskoro tu nešto da se dogodi, pa ako tako zaista bude grad će odužiti svoj dug prema ovom prostoru i onima koji su odatle otišli u smrt. To je dobra vest. 

staro-sajmiste-jpg-02-fin1.jpg 

Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta setio sam se opet, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu.

 
2020-06-22 05:37:57
Budućnost| Društvo| Život

A SUTRA ... ?

Đorđe Bobić RSS / 22.06.2020. u 06:37

 

Ovih dana na Beogradskom univerzitetu je bila napeta situacija ali se i nastavlja. Revolturani petogodišnjim nerešavanjem problema sa doktoratom po svoj prilici plagiranim jednog visoko pozicioniranog člana vladajuće stranke koji je usput i ministar u vladi, studenti su iz protesta blokirali Rektorat Bu tražeći da se pitanje mogućeg plagijata reši i ugled Univerziteta očuva i zaštiti. Onda, posle desetak dana podržala ih je Rektroka BU, stala uz svoje studente, razgovarala sa njima i dogovorili su zajedno da  blokada bude prekinuta pod uslovom da do četvrtog novembra Etrnički komitet BU izjasni dali je doktorat plagijat ili ne. Sve u skladu sa pravilima Univerziteta, zakonom i njenim, rektorskim, ovlašćenjima.

Od početka protesta državne institucije, Predsednik države, Predsednica vlade, Ministar prosvete i svi pridruženi iz vladajuće sfere veoma oštro su osudili studentsku blokadu Rektorata kao čin urušavanja ugleda Univerziteta, rečeno je da su studenti prekršili niz zakonskih odredbi, naglasili su da je to politički akt i da su studenti samo stranački aparatčici poslati od opozicije da ruše državu i ometaju napredak. Reči koje su izgovorene tom proilikom nisu bile u najmanju ruku razumne a ni pristojne, vređali su protestante, naslućivale su se pretnje iz mnogih iskaza ali razlog protesta, plagirani doktorat ministrov nije pominjan niti mnogi dokazi da se prepisivanje dogodilo a nisu dotaknute ni institucije koje su zadužene da problem kvalifikuju i konačnu odluku posle pet godina sabotaže donesu.

 

Beograd nastanjuju moji sugrađani i ne propuštaju da naglase da su Beograđani i da uz to obavezno bliže odrede gradsku lokaciju sa koje su, pa onda ide Čuburac, Dorćolac, Savamalac, ali uz to dodaju još detaljnije objašnjenje i naglašava se i Šumadinac, Ličanin, Cincarin, Piroćanac, Rus (zna se od kada), ili u poslednje vreme Kitajac i to im dođe kao neki podnaslov. Pored toga posebno naglašavaju da su rođeni u Beogradu ili ako to nisu kažu koje godine su došli ili doneti ovde i pritom koriste odrednice kao: već treća generacija,  pre više decenija, odmah posle rata bilo kog, uvek je težnja da to bude što dalje u istoriji. Reči o poreklu su uvek posebno naglašene i imaju težinu nadilazeći sva druga obeležija što svedoči o tome da cene plemensko uređenje i da iz njega još mnogi nisu nos pomolili.  

Ali svi, oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju u gradu već koju generaciju iza sebe, tokom dana se nose i osećaju kao pravi Beograđani. 

 
 

Ima već godina dana kako je žiri u sastavu: Darko Radović, Roberto Simon, Josep Acebillo, Kurt Puchinger, Dragan Đilas, Vladinir Lojanica i Milica Grozdanić, izabrao i proglasio dve jednakovredne Prve nagrade (videti u Att.) i dobiše ih, naravno po jednu, Branislav Redžić i Sou Fudžimoto, na konkursu za urbani lik beogradskog priobalja podno Kalemegdana, tamo oko Kapetanije i Beton hale. Nagrađena su dva projekta sasvim različita u svim aspektima koje arhitektura poznaje, mada je posao žirija da odluči, da stisne petlju i kaže ko je bolje rešio stvar a neodlučnost i svoje dileme nema pravo da ostavlja raspisivaču konkursa.

 

Ovih dana tema je Hrast star šesto godina koji se grubom greškom neodgovornih projektanata autoputa a i onih okolo, raznih institucija za kojekakve zaštite prirode i slično, našao na trasi saobraćajnice i treba da bude iskorenjen pa se digla narodna graja i protesti su u toku. Hrast je star ali izgleda veoma živahan, zdravo se drži i neobično je važan ovim činom države za zgranute i pobunjene ljude koji okolo žive a Hrast im je svetilište. Mesto gde se beleži memorija i čuva tradicija jer su ispod tog Hrasta vekovima opstajali, pa je rušilački gest atak na njihov identitet, slobodu verovanja, istoriju i svekoliki svet u kome žive.  

Onda, kad se sve uskomešalo zbog ove drvosekačke svinjarije, onaj Velja ilić ministar po ko zna koji put i to u različitim oblastima, sada je stigao do urbanizma, setio se i predložio rešenje koje je maznuo od Solomona i rekao da će se to drvo presaditi, jbš šesto godina korenja u tlu a za tu vrstu drveća je poznato da kolika mu kruna toliki mu je koren pa onda ako je kruna u prečniku desetak metara onda je i korenje toliko i presađivanje je sasvim rizično i neizvesno što se ponovnog proklijavanja tiče.

 

Pisao sam ovaj tekst januara 2013 kada je bila aktuelna priča o projektu Zahe Hadid podno Kalemegdana. Opet je aktuelno I evo tog teksta ponovo, tek samo da podsetim da je sve isto ili veoma slično sa Beogradom na vodi ...  Nova ideologija je na putu da zauzme prvo mesto, grad da ćušne u stranu pa šta se gradu dogodi, dogodiće se ...  

"Tako su preneseni obelisci iz Egipta u 19-tom veku i smesteni u centar Pariza (Luxor Obelisk na Place de la Concorde...), Londona (Cleopatra's Needle, City of Westminster, Victoria Embankment) ili Njujorka (Cleopatra's Needle, Central Park), gde jos uvek stoje a mogli bi da se spomenu predmeti u muzejima i privatnim kolekcijama" ... reče dr Mow ...

8407668687_a98e0d3219_z.jpg 

Arhiviranje

Grad kao arhiva događaja, slika, priča i svega što se tokom istorije događalo gradu, građanima, drveću i zgradama. Grad kao biće sa dušom i memorijom ma kako to stereotipno zvučalo. Opstajanje svega toga u gradu i okolišu svedoči o prošlosti ali još važnije, govori o biću grada, formira identitet i tako pokazuje autentiičnost urbane matrice i svega što u njoj ima, pre svega o životima ljudi unutar urbane matrice. Govori o vezi grada sa okruženjem i stvaranju jedinstvenog prikaza, bića, ličnosti sasvim posebne pa se iz toga može čitati šta to beše i može se prepoznati istorija ali i naslutiti budućnost. Može se unapred predviđati ne kao gatara sa tarot kartama ali razumno približno racionalnom mišljenju pa onda ide i kazivanje, saopštavanje radoznalcima koji tu budućnost ne mogu da sačekaju već traže da sve znaju unapred pa tako gube slast nepredvidivog i uzbudljivog iznenađenja.

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  62 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana