Maketa projekta „Beograd na vodi" u zgradi Beogradske zadruge čiji je autor nepoznat i čuva mu se naziv u diskreciji je javno izložena i pokazana javnosti kako bi ona (javnost) bila upoznata sa budućim izgledom Savskog amfiteatra i Beograda celog na desnoj obali Save uostalom. Marketinška oluja koju prouzrokuje i u snazi održava država i gradska uprava uz slogan „Slavimo Beograd" na panoima po celom gradu pritiska građane objašnjavajući im da je nameravani poduhvat bitan korak ka boljoj i svetloj budućnosti Beograda jer će šeička investicija od tri i po a možda i više milijardi eura doneti mnoga dobra gradu, istina, ne kaže se jasno koliko će grad i država uložiti u pripremu za izgradnji dva miliona metara kvadratnih ali ne budimo cepidlake, ako kažu da je to put ka prosperitetu onda da ćutimo jer ionako nemamo te pare da bismo se kvalifikovali za diskusiju a može se urbanističko primedbovanje tumačiti i kao politička mržnja. Sve je oko tog poduhvata nejasno i tajnovito, pre svega urbanistički ali i ekonomski, ne zna se da li postoji ma kakav ugovor o poduhvatu sa obostranim obavezama i profitu a priprema je već započela na terenu raščišćavanjem onih šina i raseljavanjem zatečenih stanovnika na tom mestu.

Pre sto ili više godina, ustvari krajem devetnaestog veka, Igor Eugen Hrebeljanović - Lazarević sedi tako u Americi i jedno po podne pade mu na pamet da prokopa kanal od Dunava do Soluna kroz predele Moravske i Vardarske doline te naruči projekat u Beogradu. Posle je bilo još projektovanja istog kanala tokom proteklog veka u tri maha i onda je stalo sasvim, bili neki ratovi i bilo je drugih poslova, pruga Šamac – Sarajevo, autoput Bratstva i Jedinstva,  industrijalizacija, kasnije demokratizacija i privatizacija i stvarno je bila gužva pa kanal nije bio na tapetu. Ali, pošto nada umire poslednja, eto, pre neki mesec u Beogradu čovek dužnosnik, ministar za prirodne resurse i još čega i naučnik obelodanio je javno narodu recidiv vizije o prokopavanju kanala i ne samo to, efikasan čovek poradio je na tome bez oklevanja i dogovorio sa Kineskom kompanijom da besplatno urade studiju izvodljivosti i isplativosti ovog poduhvata.

Posle kanala od Dunava do Soluna, kreacije min. za prostorno planiranje ima još. Setio se skoro i onaj min. za urbanizam da promoviše srpsku kuću kao izlaz iz nestašice istih za stanovanje Srba ali i jasnog otklona od tih zapadnjačkih novotarija što se ovuda nude i zidaju i tako narušavaju nacionalni identitet i kulturu stvaranu još pre kosovskog boja i tako nas poravnjavaju sa drugima a nisu nam ni do kolena, i da se poslužim olinjalim stereotipom koji priliči ovoj situaciji - nama nebeskim bićima koji smo svet stvarali dok su oni prstima kusali nedopečeno meso.

Ponudio, ama ne samo to, odlučio i počeo o tome da govori i to ni manje ni više nego o formi originalne (ma šta to značilo u njegovoj izvedbi) srpske kuće, predpostavlja se sa svim atributima od pre neki vek kada se stanovalo u sred zdanja gde beše odžaklija sa ognjištem a pored i još soba a štala sa druge strane,  ali doksat obavezno i okolo po imanju po neki vajat da se pravi sir ili da se spava unutra, a klonja beše sasvim sa strane, pa neće valjda sa se nužda vrši pod krovom doma svoga.

Ministar kulture i informisanja Republike Srbije izrekao je javno pre neki dan o rijaliti TV programima reči koje su tu aktivnost svrstale u onu najgoru kolonu, da su štetni, da zaglupljuju narod, utiču negativno na mentalno zdravlje, da odmažu obrazovanju i negiraju kulturu i još svašta na tu temu te je predložio i neka ograničenja u pristupu takovim emisijama ne bi li bar unekoliko pomogao da se loš i poguban uticaj tih programa na narod umanji. Uostalom sasvim je dobro rekao i svaka čast za izgovorene rečenice na tu temu, dobro je svoje rečenice sročio, tačno i odgovorno sa obzirom i u skladu sa imenom institucije koju vodi.

Ratno ostrvo ili Veliko ratno ostrvo je na vidiku građanima i onima što lađama prohode Savu i Dunav i svima je čudno kako opstaje onako prirodno i netaknuto obližnjom civilizacijom koja je tu okolo, preko reka. Niko nije znao odgovor dok nije naišao Praotac u jednom od njegovih, sa vremena na vreme, nailazaka tek da vidi šta ima i reče nekome usput da je Ratno ostrvo mesto gde obitava Mudro Biće odvajkada, od kada je sveta. Čulo se to brzo, prohujao glas po čaršiji i ostade priča o Mudrom Biću ispod, negde u šumi ili iznad ostrva.

Ovih dana, meseci pa i godina se govori i ponegde, tamo gde još ima neki zaostali i pretekao tračak slobode govora, objavljuju tekstovi o rušenju privatne imovine u Hercegovačkoj ulici u Savamali, pa o vikendicama od po dva sprata na obali Save i još oko onog bespravno sagrađenog kafića od hiljadu kvadrata na vrhu Kopaonika. Sve to protivno zakonu i urbanističkim planovima pa je naloženo da se sve to u skladu sa zakonom kazni ali se to ne događa i svedoči o izrugivanju građana od strane države a koji od nje potražuju samo da štiti pravila koja je sama uspostavila.

 Naravno, država to ne čini koristeći birokratske zavrzlame da izbegne rušenje po naredbi koju su napisale i izdale njene institucije a sve da bi zaštitile interes nekih koji su joj bliski po lukrativnoj osetljivosti. Pored ministarstava i opštine i policije od kojih se čuje po koja nejasna reč o svemu tome iskazao se i predsednik države začuđen zašto se baš oko te divlje gradnje na Kopaoniku diže tolika galama kad ovde u Srbiji ima nekih milion i još više takvih objekata, ali dobro, pokazaće on da se i to može urediti i da će sve biti po zakonu ali ne reče kada i kako.

Na grebenu beogradskom stoje tri važna i prepoznatljiva mesta: Kalemegdan, gde je grad započet i koji je čuvar istorije i njegovog bića, zatim Terazijska terasa, gradska dnevna soba, i najzad Vraćarski plato kod Hrama, za koji je rečeno još odvajkada da bude duhovno središte grada. Na Teraziskoj terasi, pošto je u sredini, događala su se važna gradska zbivanja, stvarale ideje, pisale pesme, kovale zavere, neke se i ostvarivale. Beograd ima Terazisku terasu kao vidikovac ka Evropi sve do Pešte, tamo preko Save koja je nekada bila granica, pa su Beograđani gledali granicu odozgo, sa visine, i možda se tako i osećali, važno.

Teraziska terasa je takođe dobila na značaju ne samo zbog prekrasne pozicije na mapi grada sa dugom, neprekinutom vizurom u beskrajni pejsaž, već i stoga što je decenijama, još s početka prošlog veka, prostor stasao kao arhitektonski izazov, pa su mnogi probali da se na njemu iskažu.

Skadarska ulica je u Beogradu, zovu je i boemska četvrt (sic!) mada to nije sasvim tačno jer su se ljudi sa izvornim kodom boema odavno povukli na druge za njih održive lokacije, zamenili su ih ovde u Skadarskoj neki tipovi (ovo „tipovi“ nije pežorativno, upotrebljeno je da se obeleži vrsta – tip jedinke koja pripada nekoj grupi) a koji pretežno piju i jedu tradicionalno pripremljena jela, žele da budu tu viđeni, da im se doda i prikači epitet boema jer im je rečeno da to podiže rejting i za razliku od onih prvih bave se nekim probitačnijim zanimanjima koja im omogućavaju da u Skadarlijskim kafanama mogu platiti račune. Ima i dosta stranaca koje su navukli, kao i većinu turista, pasusima i fotkama iz bedekera, da će tu doživeti autentičnu etno ili starobeogradsku atmosferu sa boemskim aditivom.

 

Već neko vreme, možda dve tri godine, se priča po gradu a pisalo je i u štampi da će Skadarliju rekonstrukcijom arhitekture i vraćanjem iščilelih sadržaja vratiti u devetnaesti ili početak dvadesetog veka, revitalizovaće je i sve udesiti da bude kao onda što je bilo.

Urbanistički plan za novo naselje u Novom Sadu beše tema u CEP-u 1985 godine, vođa je bio arhitekta Braca Gaković pa je da bi to sve bilo kako treba doveo i rašljara iz Zagreba da stavi kuće gde je zdravo tlo. Urađeno je nekoliko uvodnih istraživanja sa ciljem da se  postave predhodna pitanja i predlože mogući odgovori o građenju grada. Učestvovao sam u tom poduhvatu, napravio za tu priliku radne beleške pitajući se kako napraviti grad, i prezentiraću ih bez ispravki, onako kako su pisane te daleke 1985 godine.

Tako je bilo i onda davno o tome kako se pravi grad a i sada isto u kome ćemo da živimo i da bude lepo unutra pa prvo mora da se smisli grad za nas a ne neki što je bio da se preuzme ili da se izmisli neki sasvim bez veze što ne uzima u obzir nas kakvi smo ...

... ne stidim se baš mnogo od toga kakvi smo i onda za grad treba pre svega entuzijazam i optimizam da se više ne žalimo na ono što smo do sada napravili ajde malo da ostavimo na miru taj Novi Beograd i da energiju koristimo za kreiranje novog možda neće ništa da ispadne ali ako se ne pokuša onda neće ni da bude i mora da ima nade jer ako toga nije onda idemo odmah u majčinu i šta će nam grad i mora inicijativa za to da dođe do arhitekata jer su oduvek to radili i bili odgovorni i piramide su pravili a sada samo moraju da slušaju neke bez veze ...

 

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo.

Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene  performanse sa žarom misleći