Ministar odbrane je rekao da će na leto ove godine da se uklanjaju ruševine sa zgrade Generalštaba uz saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture i to radi bezbednosti građana i zaposlenih (?) a posle će da se vidi šta će sa ostatkom zdanja koje je zaštićeno kao spomenik kulture ... ponavljam tekst o Generalštabu iz 2009, objavljen i 2011 godine tek da podesetim ...

generalstab-sl-01.jpg

Deset godina (sada već šesnaest) je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrade Generalštaba u Nemanjinoj ulici u Beogradu 1999. godine; u noći između sedmog i osmog maja bacili su bombe i ozbiljno ranili zdanje. I od tada arhitektura čeka da joj neko izvida rane i vrati je u gradsku vrevu.

 

 

Počelo je s crtanjem po zidovima pećine, poruke i umolnce onom odozgo koji tada nije bio identifikovan ali je, kako su umislili pećinari kad ne bi mogli sami da reše problem, bio u stanju i moći da uredi stvar i liši ih nevolje i brige. Onda, kasnije, kako je sve raslo i postajalo složenije, posebno uz pojavu različitih mišljenja o istoj stvari, neki tada već nadmoćni su shvatili da je došao trenutak za promene i odlučili da učine novi korak da bi se to sve stavilo pod kontrolu i ta rastuća raspusnost ukrotila. Između ostalog, udesili su da se dogodi religija i konačno identifikuje onaj odozgo imenom i prezimenom. Na raznim mestima po planeti u skladu sa pojedinačnim kulturnim modelom, nametnuto je verovanje, prvo u mnogoboštvo a onda se vremenom svelo na jednog, božanstvo u koga se veruje jer je tako efikasnija kontrola bila moguća a i lukrativni deo tog procesa je imao bolji učinak. Onda je taj jedan koji je za primer nenadmoćnima uvek bio mučenik dobio konkurenciju kao što je to red na svakom tržištu jer bez konkurencije nema uspeha pa i kad se radi o duhovnim sferama.

 
2014-03-22 07:47:19
Društvo| Kultura| Moj grad

Predugi čas anatomije

Đorđe Bobić RSS / 22.03.2014. u 08:47

Gost autor: Bojan Kovačević

Predugi čas anatomije

Već tri poslednje godine iz mnogih delova Beograda zapaža se čudan prizor u pravcu Zelenog venca. Otud promalja skelet zgrade, drčan i visok, nekako neobičan, za koji kao da nije jasno gradi li se nova kuća ili je možda neka stara odrana a nikako da bude zaodenuta. U pitanju je građevina "starog Energoprojekta", kako bi je bilo najbolje krstiti, s kraja pedesetih godina XX veka, nekadašnje sedište giganta srpske i jugoslovenske inženjerske struke. Delo je cenjene Milice Šterić (1914-1998), jednog od osnivača biroa, vođe arhitektonskog departmana te firme koja se, vremenom, preselila u novi, veći objekat. Na Zelenom vencu je onda pomenutu zgradu preuzela "Beobanka". Danas je u funkciji samo petospratni trakt nad ulicom druge Milice, Carice, u kom je EPS. Suprotni krak iste visine i između njih četrnaestoetažna kula zvrje prazni i zveče praznoćom, kao svaki skelet. Stubovi i tavanice, uz zatvorene kalkane, deluju sablasno.

 

Naučnici u ime Ujedinjenih nacija neki dan objaviše da je planeta i opstanak čovečanstva u ovoj formi pri kraju a i neke beleške rođaka babe Vange o njenim predviđanjima slično kazuju. Dakle, neprekidno kola priča o globalnom otopljavanju i nevoljama koje iz toga mogu da slede pa je zabrinuti Beograđanin sasvim sluđen posle čitanja po štampi i slušanja ekspertskih mišljenja, naravno, sasvim pretećih i uznemirujućih rešio da ode kod vidovnjaka ne bi li čuo šta se ustvari sprema i umanjio stres. Našao je po preporuci jednog, zakazao viđenje i otišao po reči o sudbini koja predstoji. Vidovnjak, sasvim cool tip, u farmerkama, dronjavoj majiici i adidas papučama je prvo rekao cenu i onda je gledajujći u lap top i maleni kamičak zelene boje prorokovao a Beograđanin je njegovo viđenje budućnosti snimio na mobilni telefon što je uvećalo vidovnjakovu cenu za dvadesetak posto. Posle je kao odgovoran građanin odluičio da to učini dostupno javnosti i ja sam prihvatio da u tome pomognem. 

 
Lepo je bilo družiti se sa Vama u tek protekloj godini pa bi bilo u redu da nastavimo isto tako i u ovoj što neminovno nadolazi, da pričamo na ovom mestu gde se može reći jer nije mnogo mesta ostalo gde se to može .. i ostvarite sve što vam je važno i o čemu sanjarite čak i kada to izgleda nedostižno ...   
 
416930_2709005375779_681395367_n.jpg?oh=004beecd46ffd70f8d84bcadaf892798&oe=553CE49E&__gda__=1429413305_858d456113bc120af8fd9e0633a8bc92
 

Pre pet godina sam pisao o Starom sajmištu, pisao sam i pre dve godine, pa eto tog teksta, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Gradonačelnik Beograda je neki dan rekao da se na uređenju Starog sajmišta radi i da će uskoro tu nešto da se dogodi, pa ako tako zaista bude grad će odužiti svoj dug prema ovom prostoru i onima koji su odatle otišli u smrt. To je dobra vest. 

staro-sajmiste-jpg-02-fin1.jpg 

Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta setio sam se opet, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu.

 
2015-03-10 13:49:00
Moj grad

Avala je rešenje …

Đorđe Bobić RSS / 10.03.2015. u 14:49

Prošle nedelje izjutra osećao sam se veoma dešperatno i frustrirano jer mi se javilo da do sada nisam dovoljno doprineo, u urbanističko patriotskom smislu, razvoju Beograda. Onespokojen takvim teretom, učinim onda stereotipnu radnju preporučenu za takova lična jutarnja osećanja, skuvam kafu i pokaže se da je stereotip sasvim dobra solucija, počnem, posle prvog gutljaja da lebdim duhom iznad grada i sagledah ceo grad za koji nisam dovoljno, kao građanin, učinio i što je uslovilo već opisano moje stanje.   

Dakle, lebdeći u jutarnjoj izmaglici posmatram reljef Beograda i opažam značjnu neravnopravnost predela oko Save. Na desnoj obali Save razna brda i doline i grebeni, šume, Beograd se tu, po grebenu ugnjezdio, od Pobednika do Hrama i svedoči o svemu što tu beše u nekoliko proteklih vekova. 

 

Nema tu šta još da se kaziva ... samo, tek tako, javilo se ... a glupa olovka beleži i obelodanjuje  ... mada, onaj sa leve strane nije bio tako dobar sa marketingom a vidi gde je stigao ... dobro, da se pričeka sa uvidom oko onog sa desne ...  za ono ispočetka ... 

 
CJtT6dxWcAAFVWH.jpg 
 

 

8391461061_3b4efd6237_z.jpg

Marioneta je odvajkada ... novotarije sa vremena na vreme su samo u držaocima končića ... do sledeće promene ... a posle dolazi za marionetu (svaka sličnost ili identifikovanje sa njom je namerno) uživanje i opuštenost jer (marioneta) uvek ima izgovor da je držaoc (konaca) tako hteo i zato ... šta je mogla ... 

 

Sinoć prođoh Trgom Republike, to je onaj trg u centru grada gde je Narodni muzej pokriven već evo drugu godinu skelom i platnom po receptu Potemkina, Narodno pozorište, zgrada Riunione, Dom štampe ali na drugoj strani opstaje Staklenac iza koga viri jedna divlje izidana zgrada koja se ruga svemu tome. Na to sve navikli se Beograđani pa i ne gunđaju mnogo osim nekih zaludnih čistunaca koji nemaju druga posla a stalo im je do toga da im grad izgleda gradski. Pojma nemaju šta sve može još da se desi a, boga mi, i desilo se.

Dakle u mimohodu Trgom videh nekoliko montažnih drvenih

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  62 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana