Grad je pozornica gde se mnoge i različite scene spremaju za moguće nadolazeće događaje koji se menjaju začuđujućom brzinom i množe, prepliću se i ne poštuju redosled ni po vremenu nastanka niti po važnosti, pa je oku građanina po nekad teško da ih sve primeti a kamo li da ih zapamti. Ali ipak kad se sve sa vremena na vreme pregleda, razvrsta i složi po nekom, kakvom takvom redu, ostanu kao sasvim vidljive samo tri osnovne scene a kasnije iz njih proizilaze i druge, ne manje originalne, ali ipak samo neka vrsta replike. Jedna je stalna, dugo stoji i za nju nekada napravljena scenografija traje vekovima, po njoj se grad i prepoznaje i spominje: Kalemegdan sa kulama i posle dodatim Pobednikom, Terazije sa vizurom nizbrdo na reku, Ratno ostrvo i obale Dunava sa druge strane gde grad još nije kročio, preostale šume na Košutnjaku i tu su scenske i scenografske promene spore, događaji iz gradskog života ih ne dotiču često. Druga vrsta scena su gradski blokovi na dorćolskoj padini, Neimaru, Zemunsko središte ili urbana matrica Novog Beograda gde su scenografske promene u skadu sa gradskim potrebama što izaziva promene koji svaka nova generacija građana može da primeti. Treća vrsta scene su one posvuda, povremene, često promenljive.

Među arhitektama vlada dosta rašireno uverenje da su učitelji postavljeni od nadređenih odozgo sa neba, dakle, sasvim iz sfere duhovne kategorije  i da zbog toga imaju obavezu da kao njihovi poslanici podučavaju i vaspitavaju pučanstvo u zemaljskom okruženju dajući im lekcije o izgledu i organizaciji prirode, pejsaža, gradova i zdanja. Uverenje je neki put tako snažno da isklizne iz realnog u virtuelni prostor gde im umišljena i samododeljena uloga mesije sa svim atributima koje takvo zvanje sobom nosi, zamuti pogled na okolinu, počnu da je gledaju kroz sasvim ličnu prizmu i zanemaruju realni život koji ih se inače dotiče u svako doba osim kada projektuju ili govore o urbanizmu i arhitekturi ili još gore, kad o tome donose odluke uvereni da drugačije mišljenje ili korak van njihovog vidokruga može ozbiljno da našteti planeti.   

U praksi života sve to izgleda i jeste drugačije, planove za gradske četvrti i razna zdanja sačinjavaju arhitekti pošto su dobili zadatak od naručioca koje zlonamernici nazivaju investitorima uvek sa dozom pežorativa u misli i glasu, onda sačinjeno delo proveravaju različite komisije ustanovljene da zastupaju javni inters, zakonske uzuse i uopšte sve što bi moglo da pomogne u proveri da li je tvorac ponuđenog rešenja na prihvatljiv način odgovorio zadatku, o ekologiji i zaštiti kulturnih dobara da se i ne govori.

Dakle, svi se ovde bave sastavljanjem fudbalske reprezentacije mada nisam siguran da znaju šta u timu radi polutka a čemu služi levi half. Ni ja nisam sasvim siguran oko te semantike fudbalske i vokabulara ali to i nije važno jer to umanjeno poznavanje dođe kao neka nacionalna identifikacija za prepoznavanje, eto i pola dužnosnika takođe brka razne pozicije iz svoje nadležnosti pa se tako ministar kulture zgrane kad sazna da za filmsku produkciju susedno ministarstvo nije odredilo neke pare, ama bilo kakve, iz razloga što je on bio sanjiv to jutro kad se delilo pa nije na vreme tražio i zvocao.

I ja ću po toj šemi da se uključim u akciju „pričam li pričam ... tek da ne ćutim mada pojma nemam“ i to po pitanju Genetski Modifikovane Hrane (GMH) iako ne bih baš mogao da objasnim šta je tu problem ako me neko iznenada pita.

Esej iz knjige „Iznuđena arhitektura“ koju pripremam za ovu godinu

Praotac je oslobođen obaveze da brine o opstanku svog plemena jer je zaduženje preneo na potomke, zainteresovan za posledice svog nekdanjeg bavljenja arhitekturom kada je uređivao pećinu obilazio planetu i stigao na njenu severnu stranu u beskrajni ledeni prostor. Ugledao je tamo iglo, arhitektonsku tvorevinu namenjenu obitavanju, o kojoj su mu pričali da je u prostoru oko severnog pola i da ga grade Inuiti, takođe njegovi potomci. Sve je bilo u skladu sa kazivanjima, iglo je neveliko zdanje od komada leda u kome porodice lovaca na foke nalaze zaklon od agresivnog okruženja a njegovim graditeljima osim leda nikakav drugi materijal nije dostupan i uverio se da ga oni vešto i svrsishodno koriste ne bi li obezbedili prostor za preživljavanje i opstanak.

Investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata zainteresovani su za izgradnju luksuznog hotela na mestu gde se nalazi urušena zgrada Generalštaba u Beogradu, saznaje Novi magazin.

Prema nezvaničnim saznanjima, Arapi žele da na toj lokaciji sagrade najluksuzniji hotel u Evropi.

Ideju o izgradnji hotela pomenuo je šeik Abu Dabija Muhamed bin Zajed prilikom nedavne posete Beogradu, rečeno je Novom magazinu.

Investitori inače do sada nisu bili zainteresovani za kupovinu zgrade Generalštaba jer taj objekat ima status spomenika kulture i ne sme mu se menjati prvobitni izgled.

Ovo zdanje u samom centru Beograda, bombardovano u proleće 1999. godine, svojevremeno je bilo procenjeno na  oko 45 miliona evra jer zauzima ukupnu površinu nešto veću od 30.000 kvadratnih metara.

Status spomenika kulture, čime bi se istovremeno ukinula klauzula o zadržavanju prvobitnog izgleda, moguće je promeniti. Direkcija za imovinu bi trebalo da podnese zvaničan zahtev Zavodu za zaštitu spomenika.

Izvor:  nedeljnk “Novi magazin”, via B 92 .net (BIZ)

Ako zaista do pomenutog zvaniičnog zahteva dođe, biće interesantno videti kako će gradski i republički Zavodi za zaštitu spomenika i kulturnih dobara od nacionalnog značaja da promene svoju odluku o zaštiti Genetalštaba ustanovljenoj od strane Republike Srbije 2006 godine i koje će argumente tom prilikom izneti. Stručna, moralna i etička vratolomija naniže sledi svakako na štetu arhitekture i kulture ukoliko se ne dogodi čudo te Zavod odbaci eventualni zahtev Direkcije za imovinu.

“Tako su preneseni obelisci iz Egipta u 19-tom veku i smesteni u centar Pariza (Luxor Obelisk na Place de la Concorde…), Londona (Cleopatra's Needle, City of Westminster, Victoria Embankment) ili Njujorka (Cleopatra's Needle, Central Park), gde jos uvek stoje a mogli bi da se spomenu predmeti u muzejima i privatnim kolekcijama” … reče dr Mow …

 

Arhiviranje

Grad kao arhiva događaja, slika, priča i svega što se tokom istorije događalo gradu, građanima, drveću i zgradama. Grad kao biće sa dušom i memorijom ma kako to stereotipno zvučalo. Opstajanje svega toga u gradu i okolišu svedoči o prošlosti ali još važnije, govori o biću grada, formira identitet i tako pokazuje autentiičnost urbane matrice i svega što u njoj ima, pre svega o životima ljudi unutar urbane matrice. Govori o vezi grada sa okruženjem i stvaranju jedinstvenog prikaza, bića, ličnosti sasvim posebne pa se iz toga može čitati šta to beše i može se prepoznati istorija ali i naslutiti budućnost. Može se unapred predviđati ne kao gatara sa tarot kartama ali razumno približno racionalnom mišljenju pa onda ide i kazivanje, saopštavanje radoznalcima koji tu budućnost ne mogu da sačekaju već traže da sve znaju unapred pa tako gube slast nepredvidivog i uzbudljivog iznenađenja.

 

Marioneta je odvajkada ... novotarije sa vremena na vreme su samo u držaocima končića ... do sledeće promene ... a posle dolazi za marionetu (svaka sličnost ili identifikovanje sa njom je namerno) uživanje i opuštenost jer (marioneta) uvek ima izgovor da je držaoc (konaca) tako hteo i zato ... šta je mogla ... 

Pijaca ili ispravnije Pijac, ne gramatički već zato što se u Beogradu tako kaže, jeste kultno gradsko mesto. Tako rečeno može oveštalo i pretenciozno da zvuči, ali zaista, mnogim građanima ali i onima koji se povremeno pridružuju Pijac je mesto gde doživljavaju grad i nalaze mu smisao. Moglo bi se reći da pored drugih važnih gradskih zdanja i mesta kao što su crkva, sud, pozorište, škola, dvor, Pijac u sistemu gradskih vrednosti ima veoma visoko mesto, ne može se reći prvo i najviše, ali sa aspekta nastanka i opstanka grada veoma važno i to neosporno, jer osobenost ovog gradskog mesta je da svaki građanin na tom placu ima svoj doživljaj i viđenje gradske vreve, sasvim individualan i slobodan. Pijac je, pored toga što je mesto prve, najstarije inicijacije grada i mesto nastajanja građanske slobode, mesto komunikativnije nego zvanično obeleženi trg (onaj kod Kneza oko čijeg imena se dvoume, na primer) ili Parlament.

Vidim na netu posvuda vest da je grupa pozorištanskih umetnika predložila da se Trg Republike poništi i da se placu vrati stari naziv od pre Drugog svetskog rata tj. da bude opet Pozorišni trg. Gradska komisija za spomenike i nazive prostora po kojima se Beograđani kreću će razmatrati predlog i do kraja meseca, po svoj prilici će predlog i usvojiti.  

Nemam ništa protiv tradicije i očuvanja tekovina gradskih iz prošlih vremena ali ipak, stvaranje Republike umesto Kraljevinje je značajan događaj u životu grada i naroda celog te bi se o tome moglo ali i moralo povesti računa i naći načina da se aktuelnom trendu zabašurivanja ko je šta za vreme Drugog svetskog rata radio priđe razložno i bez preteranih emocija, ako su emocije uopšte u pitanju. To što su komunisti ustanovili Republiku i učinili jedan značajan korak unapred ne bi smelo da zamagli oči savremenicima koji komunizam ne vole, oni jesu učinili, pošto su pobedili fašiste, korak unapred i zaorali stazu po kojoj i danas država sa sve narodom hoda, pa i ovi što predlog dadoše a i komisija koja će o tome misliti i odluku donositi.

Postoji uverenje da građani Beograda poseduju urbano obrazovanje sticano vremenom ili u najmanju ruku budu, ako poneko nije bio pažljiv i prilježan na časovima, obavešteni u najkraćim crtama o elementarnim pravilima života u gradu ne bi li zajedno, oni i grad, nekako opstali. Najčešći slučaj kada mnogi ostaju uskraćeni za naobrazbu o ovoj temi se dešava kada mama i tata propuste na vreme da ih obaveste o postojanju nekih pravila za vladanje u gradu te odu u gradski život tek tako, nedovoljno opismenjeni. Potom, ipak se pokaže potreba za bilo kakvim znanjem i onda posle dodatnih časova i provođena određenog vremena u gradskoj vrevi jedne ili dve generacije bar i upražnjavanja građanskih aktivnosti u urbanoj matrici, može se govoriti o začetku urbane kulture, neophodnog pomagala za život građana u Beogradu. Posle toga, dalje školovanje u oblasti urbane kulture i nije posebno zahtevan napor, postane način mišljenja, deo svakodnevnice, podrazumeva se, kao vožnja bicikla jednom naučena, okreću se pedale i stiže se na ciljano mesto.