Od početka ovih zadnjih promena u vlasti Beograda osećaju se pomaci napredne provinijencije. Prvo je ono Privremeno veće dok beše započelo pa u nastavku nije zaostajala ni sadanja Skupština grada i nastavljeno je konačno raščišćavanje sa tim zatečenim načinima gradske održivosti koje je započeo drug Tito kad je ono oslobodio zemlju i pobedio sa saveznicima fašizam i napravio novu državu gde se između ostalog radilo i o uvođenju društveno odgovornog načina brige o ljudima putem socijalnih mera kao osnove za postojanje novog državnog svetonazora, te beše ustanovljena pomoć nemoćnima, trudnicama, porodicama kojima se desilo mnogo dece, osobama sa nedostatkom i onemoćalima, starima koji ostadoše sami i onima koji nisu u stanju da sami sebi obezbede preživljavanje, ali i deci se pomagalo oko školovanja i ulagalo se u kulturu i njene institucije i manifestacije, osim toga ni sport nije bio zaboravljen. Ti načini su trajali sve do ovih zadnjih promena i nisu ih raniji režimi, došli posle Titovog doba, menjali. Neki put bi ih umanjivali ili unapređivali ali su opstajali i bili od ne male korisiti ljudima koji su za tom društvenom brigom bili potrebiti, nije ni deci a ni kulturi preterano falilo.

Beograd na vodi je zaista strateški važan poduhvat oduvek bio pa ga sada vlast promiviše i nudi Beograđanima angažujući sve moguće informaivne i medijske resurse. I o svemu se tu govori, o kuli od dvesta metara visine, o tržnom centru od dvesta hiljada kvadratnih metara površine, o premeštanju železničke stanice, raseljavanju ljudi i firmi sa tog prostora uz Savu, novoj savremenoj slici Beograda, menjaju se planovi i prilagođavaju onoj ad hoc sačinjenoj maketi, govori se o značajnom broju novih radnih mesta, prosperitetu građevinske i druge industrije, o tri ili četiri milijarde eura koje će šeik ovde uložiti i uopšte sve se to plasira kao poduhvat koji će preporoditi grad i državu te ga je ona proglasila projektom od posebnog značaja za nju samu. Reklo bi se idila jedna o kojoj loše mogu govoriti samo zlonamernici.

Rebalansiranje ... madjioničarenje nas je održalo ... pa opet ispočetka ...

 

 

 

Jutarnja etida o ravnopravnosti i toleranciji i o onoj multikulturalistici ... ovde samo o lišću ali kad je reč o te tri stvari iliti pojma u etidi prilika je da se samo malo podseti da treba ostaviti na miru poslastičare ... šampite i saher torte nisu etnički ili drugačije opredeljeni ...  

 

Beograd na vodi ... eto, sasvim prihvatljiva napredna koncepcija kako do toga doći brzo, efikasno i održivo u lokalnim uslovima ...  a ne kao nekad, tradicionalno i zaostalo i prevaziđeno sa razgovorima, pa mišljenje javnosti, javni konkursi, promišljanje o mogućnostima i posledicama, ekonomija i cene sa biznis planom i ta otrcana i stereotipna gnjavaža ...

BUS PLUS možda nje savršen sistem ali je zaista konforan i jednostavan za korišćenje, naravno za one građane koji kupuju karte za prevoz po gradu. Možda je ugovor sa turskom kompanijopm koja je u vozilima instalirala opremu i uradila odgovarajući softver zaista nepovoljan za grad ali takav kakav je i dok se ne promeni ostaje kao opcija sposobna za izazov prevoženja građana i da gradsko preduzeće zaduženo za prevoz građana opstane u prihvatljivoj formi.

I onda, kaže gradonačelnik mali da je u ovom trenutku naplata karata u gradskom saobraćaju na najnižem istoriskom nivou i da će se to od sledećeg meseca promeniti jer će biti uveden u igru povećn broj kontrolora i uopšte zaoštriće se odnos sa građanima koji ne plaćaju prevoz a voze se tj. švercuju sebe same uprkos validatorima BUS PLUSa i malobrojnim kontrolorima koji su spremni i batine po nekad da prime na sebe sve u cilju poboljšanja konfora korisnika JGP.

Budućnost izgleda Beograda se očituje u jednoj nadasve demokratskoj, javnoj, otvorenoj i iskrenoj i naprednoj diskusiji o Generalnom urbanističkom planu ... kakva mu i pripada ...

 

 

 Neverovatna je neosetljivost vlasti na primedbe koje su upućene od strane arhitekata, Društva arhitekata Bograda, Udruženja arhitekata Srbije, ljudi iz kulturne sfere i svih onih koji su  građani Beograda i osetili su potrebu da učestvuju u proceduri izmena Generalnog urbanističkog plana Beograda i svojim iskazima pokažu neslaganje sa megalomanskim projektom koji preti da ugrozi ne samo lik grada već i uvede u praksu model planiranja bez učešća javnosti, stručne i laičke i svakako sasvim netransparentan.