Unaokolo, po planeti, govori se o nastupajućem periodu energetske krize, odnosno, da će biti manjak prirodne nafte i gasa. Mlaz dragocene tečnosti iz bušotina ima svoj vek trajanja, snalaženje je u toku, čak se cedi iz nekog kamenja gde ima tog goriva ali nedovoljno a i skupo je. Toj činjenici se mora gledati u oči i jer preti da će svi sistemi na kojima se zasniva civilizaciski komfor i proizvodnja ući u period neizvesne budućnosti. To može biti tačno i razumljivo jer zaista u ono vreme nije bilo dovoljno dinosaurusa za ovakve tehnološke okolnosti i onolike prohteve i potrošnju. Beograd, delić sveta zavisnog od prirodnog goriva je takođe u toj muci, nema svojih izvora nafte i gasa već zavisi od velike braće sa svih strana koja su drežljiva ako se plati, ali mogu da se naljute i da zavrnu slavinu bez obzira na novac. Kažu neki koji se u to razumeju da nastaje era neokolonijalizma gde nisu više u igri začini, zlato i vredno kamenje, već naftni resursi kao razlog za osvajanje teritorija gde behu oni dinosaurusi a onda po redosledu, ti koj osvoje naftni prostor držaće pod kontrolom one kojima će ta tečnost biti neophodna.

Beograđani često kažu da im je veoma teško i da pate, osećaju duševne boli kad se ruše stare zgrade ili čak i neki kvartovi i kada se tamo, umesto onog šte beše nekada građeno, niču nove kuće i menja se lik naviknute urbane matrice. Vračara, na primer, mada i sa drugim krajevima po gradu nije drugačije. Nostalgija progovara i racionalni razlozi su tada u drugom planu ili se uopšte ne pominju jer i kad racionalno krene da razlaže detalje i sve što se tom prilikom razmatra mogu ponekad da budu ubedljiviji od nostalgije a koju ipak osećaju samo starosedeoci, ovi novi klinci to ne razumeju i njihovi predlošci za nostalgiju su sasvim drugačiji. Građani imaju utisak da se prošlost, događaji koji su nešto značili u predhodnom vremenu, koji su se desili baš tu a bili su važni za njihove živote, rušenjem i uklanjanjem zgrade, promenom izgleda grada, zauvek briše, a samim tim i njihovo sećanje ili oni sami jer su bili učesnici događaja koji se tu zbio. Naravno, zaboravljaju da je matrica grada ili kvarta u kome su odrasli samo pre manje od jednog veka bila poljana ili naselje seoskog tipa, pa je uznapredovalo a što učiniše njihovi pretci.

Građevinarstvo u Srbiji je u krizi.

Gradi se po neka malo veća kuća, uglavnom tržni centri, ponegde se završavaju zgrade započete ranije u vreme kad je bilo komotnije graditi, uglavnom su u toku sitne dogradnje i popravke i poneko krečenje a i divlja gradnja je utihnula ne zato što su zadovoljene potrebe u nastanjivanju već ti autentični neimari nemaju više ni za sekundarni materijal.  I onda treba imati na umu da se radi o više desetina hiljada ljudi, delatnika i učesnika u gradnji koji su pogođeni posledicama krize a to su zidari, projektanti, opremaši, proizvođači materijala, naravno i investitori a ima ih još veoma mnogo u ovoj branši pa bi nabrajanje svih moglo izazvati depresiju kod čitaoca.

 

Razmišljam o tome kako je Miguel de Cervantes u ono vreme, negde početkon sedamnaestog veka,  bio vidovit, kako je putovao kroz vreme i kako je našao put do inspiracije ovom  savremenom Srbijom gde nema vetrenjača već vodenica ... i onda, još tada nastade Don Quijote de la Mancha ...  i borba sa vetrenjačama ... ovde je u punom jeku ...

Grad će za nekoliko godina ili decenija izgledati onako kako ga Beograđani budu zamislili i koliko budu mogli da usklade svoje međusobne vizije, ali i da te vizije prilagode svojim i zajedničkim moćima ne samo kreativnim, ne samo radnom energijom i entuzijazmom, već i novcem kojim raspolažu. Čak i kada to pokušaju, kada govore o zamišljenoj slici grada u budućnosti, zaista postoje veoma različite vizije Beograđana: ako je javljanje vizije potaknuto konkretnom potrebom, onda je vrsta, tema i domet vizije veoma raznolik. Jer svi, naravno, imaju različite potrebe zavisno od ekonomskog stanja, osvojenog kulturnog nivoa i lestvice vrednosti, razumevanja života u gradu, njegovog smisla i ritma.

Ovo je slika vladine zgrade u gradu Huainan, a gde će ako ne u Kini, viđena sasvim slučajno u nekom časopisu. Slika zgrade iznenađujuće bizarne arhitektonike uz upit a šta je nagnalo tvorce i potaklo ih da tako što neobično načine. Motiv je svakako traganje za posebnošću i identitetom po svaku cenu. To je inače žestoka disciplina koja ne poznaje i ne sledi pravila viteške i gospodske utakmice, takmičari gaze ne pazeći šta im je pod đonove dopalo, u doslovnom smislu se primenjuje stara krilatica za nastalu civilizaciju  „cilj opravdava sredstvo“, pa je ova kineska majstorija jedan od rezultata tog traganja. Cilj je bio da se stvori entitet veoma prepoznatljiv, pamtljiv, koji će se kroz medije i priču 

Trčanje ka Evropi i uređenom društvu je ubrzano, nervozno, rastrgano po cenu raspadanja, nejednaki koraci i isprekidano disanje, saveti trenera koji se svako malo menjaju se ne slušaju i tako sve traje, Dunav i Sava protiču ali i vreme a Trkač, evo već celu deceniju ne može da uskladi ritam, brzinu i DUHOVNE I SVETOVNE performanse svog tela ...

 

Ratno ostrvo ili Veliko ratno ostrvo je na vidiku građanima i onima što lađama prohode Savu i Dunav i svima je čudno kako opstaje onako prirodno i netaknuto obližnjom civilizacijom koja je tu okolo, preko reka. Niko nije znao odgovor dok nije naišao Praotac u jednom od njegovih, sa vremena na vreme, nailazaka tek da vidi šta ima i reče nekome usput da je Ratno ostrvo mesto gde obitava Mudro Biće odvajkada, od kada je sveta. Čulo se to brzo, prohujao glas po čaršiji i ostade priča o Mudrom Biću ispod, negde u šumi ili iznad ostrva.

Pre sto ili više godina, ustvari krajem devetnaestog veka, Igor Eugen Hrebeljanović - Lazarević sedi tako u Americi i jedno po podne pade mu na pamet da prokopa kanal od Dunava do Soluna kroz predele Moravske i Vardarske doline te naruči projekat u Beogradu. Posle je bilo još projektovanja istog kanala tokom proteklog veka u tri maha i onda je stalo sasvim, bili neki ratovi i bilo je drugih poslova, pruga Šamac – Sarajevo, autoput Bratstva i Jedinstva,  industrijalizacija, kasnije demokratizacija i privatizacija i stvarno je bila gužva pa kanal nije bio na tapetu. Ali, pošto nada umire poslednja, eto, pre neki mesec u Beogradu čovek dužnosnik, ministar za prirodne resurse i još čega i naučnik obelodanio je javno narodu recidiv vizije o prokopavanju kanala i ne samo to, efikasan čovek poradio je na tome bez oklevanja i dogovorio sa Kineskom kompanijom da besplatno urade studiju izvodljivosti i isplativosti ovog poduhvata.

U ovoj državi a posebno u Beogradu,  česti su komentari o investitorima graditeljima, sa naglašenim, uglavnom negativnim kontekstom i sa pežorativnim aditivom. Dakle, investuitori su loši (veoma) momci i njima ne treba verovati jer su sa spoljne strane barikade. Oni samo hoće da se obogate, arhitekturu promovišu isključivo profita radi sve u patološkoj želji da pare zgrnu, misli se naravno na račun naroda koji teško živi. Pošto je ovaj stereotip uvrežen i utisnut u svest ljudi predanim radom političara koji su tu našli oslonac da opravdaju neke od svojih neumešnosti a i nisu se ničeg drugog dosetili ili nisu mogli, nije na odmet reći koju reč, ne u odbranu te vrste ljudi već radi razjašnjenja i pojačane statističke argumentacije za kasnije dijaloge na temu, ako ih bude, ili bar da se zna o kome se stvarno radi.