Zaista, izgled kuće ili bilo čega, čegrtaljke za decu na primer nema veze kakav je, samo da stvar ima prođu na pijaci ...  dotle je došlo !

 

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, tešući grane za onu nastrešnicu na ivici šume koja postade prvi trag o arhitekturi, imao neku ne sasvim jasnu, danas bi rekli podsvesnu, potrebu da učini građevinu pre svega korisnom ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja niti njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom, funkcionalnim potrebama, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljeni meterijal. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu tu iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju više nego njegova, uočio je i tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog praistoriskog predvečerja.

 

Bilo je u tom pejsažu mnogo zelenog bilja, raslo kao ludo i bez kontrole, listopadno, zimzeleno, platani i jelke, zatim voćke neke ali našlo se i đubreta domaćeg porekla koje aljkavi stanovnici zaturiše kojekuda i onda je uočeno od strane zaduženog dužnosnika da je to sve skupa mnogo nečisto, svašta tu imađaše i to nije bilo podnošljivo, škodi zdravlju naroda i jevropa nije zadovoljna  pa mu odluka

 

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo.

Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene  performanse sa žarom misleći

Beograd je stari grad, kažu preko hiljadu godina kako se spominje i za to vreme nastala je kroz bezbroj promena urbana matrica, prvo po grebenu od Kalemegdana ka Terazijama i posle sve do Vračara i nazidalo se unutar nje tušta i tma zgrada, rušilo se vremenom samo od sebe ili se neko oko toga pobrinuo, milom a bogami bilo je i sile. Uprkos svim turbulencijama i pošastima koje su se oko Ušća nadvijale mnogo toga je preteklo i grad je to nasleđivao vekovima kao svoje sopstveno nasleđe i zaostavštinu. Nekada o zaostavštini nije vođeno mnogo računa, uglavnom su vlasnici, bilo da je to država, grad ili domaćini, određivali šta je za čuvati a šta može da se promeni i grad je rastao podstican uglavnom njihovom voljom i potrebama. Posle je nadošla nova forma civilizacje znatno uznapredovala, pretežno sa zapadne strane i ustanovljeno je da u nasleđu postoje neki arte facti čija pojava prevazilazi uobičajene i stereotipne arhitektonske ili urbanističke vrednosti, uočeno je da se može pročitati iz toga šta se i kako tokom istorije događalo sa gradom i u njemu, pokazuje vrednost pregalaštva predaka i lokalni kulturni model po epohama. Onda je sledilo kanonizovanje zaštite delova nasledstva za koje je ocenjeno da zavređuje i tako sve do danas.

 

Jedan primer za obeshrabrene:  ... kako je Duhovnik uspeo u ciglo dvadeset vekova da Ovcu pratilju bivajući požrtvovan, uz uporno obostrano blejanje i pre svega verovanje svo vreme, pretoči u Proizvod (pratilju) visokog  tehnološkog nivoa sa kožnim sedištima ...  sledećih dvadeset vekova je pred vama, započnite već danas da budete požrtvovani, da blejite i pre svega verujete ... 

Ne sme čovek više frižider da otvori a da ne iskoči neko od dužnosnika državnih i počne da kuka, kao nikad tako teška situacija, kriza spopala, nema kinte, joj kako će da to sve popravi, nije siguran da može ali će da učini „sve što mu je u moći“,  nabeđuje one od pre za belaj u koji je uvaljen narod i tako ne prestaje čak i kad se frižider zatvori, čuje se iznutra stoprvi nastavak iste žvake, istina malo promrzlo cvokoće iznutra ali tera svoje ...  

...  ma 'ajte molim vas, gluposti, čemu kuknjava, za  sesti na zelenu granu ovde je oduvek bilo a i sada bogami ima ideja,  eto na primer javi im se, dužnosnicima državnim, jedna zaista kreativna i sasvim jednostavna (ideja, naravno), sa maleckom investicijom čak i nama dostupnom, dovoljno je da se ima za jedan šešir  ...  onda se desi bajka i sve dođe na svoje mesto, u šešir  ...  u prolazu i bez oznojavanja i ne daj bože ožuljavanja dlanova  ... na srBski način ! 

 

Crkva je jedna od zgrada u gradu, Beogradu ili drugde, u bilo kojoj naseobini i kada se, ako može ikako, samo tako gleda nije na odmet da se misli i o njenom izgledu. Dakle, u urbanoj matrici crkva jeste jedan od identifikacionih znakova koji je obeležavaju, ima i da se grad po takovom zdanju prepoznaje, posebno kada se radi o onima koja su odvajkada i utiču na stvaranje u nekoj meri mentalne gradske mape. U proteklih nekoliko godina u Beogradu se na raznim stranama javljaju mnoge nove crkvene tvorevine, nije na odmet reći da su jednoznačne, posvećene jednoj veroispovesti, istina preovlađujućoj, bez obzira na to što država deklariše multikulturalnost  posebno kada je reč o ravnopravnosti i jednakosti verskog opredeljenja građana. Oni što se klanjaju drugim idolima kubure trajno sa lokacijama, urbanističkim papirima i dozvolama pa to što država proklamuje biva pomućeno u stvarnosti. 

Otvorim prozor neko jutro da provetrim sobu i ukaže mi se, a bilo je izuzetno rano, jedan prizor, scena, događanje, eukaliptus, možda šljiva, nisam mogao da odredim iako sam ceo dan potrošio na pokušaj razumevanja i onda …    

 

EEEEEEj, naaarooode moooj i braćo moja, okupimo se oko ovog svetog stega, donesite ispod njega svoju herojsku srcad da branimo otadžbinu, jedinu koju imamo, vratimo svoje ime i čast na kartu sveta odakle zlotvori pokušaše da nas izbrišu, da opet kao što beše nekada jedemo zlatnim kašikama,  pomerite zato svoju dupad da opravdate nebesnost koju nam odavnina pretci podariše i budimo ih dostojni, vratimo naše granice na daleke horizonte gde nekada behu, pod ovim stegom ćemo junaštvom opet steći naše bogatstvo i nikada više nećemo ići golokuri, ej, opet kažem, otadžbina zove, ne oglušite se da ne bi posle sebi spočitavali kad oni koji sada priđu budu blago delili.

Ama narode moj, šta je bre ovo sada, šta činite, steg nije za to, tu je da nas okupi i ohrabri danas kad su svi protiv nas, manite se sada krojenja i šivenja, morate biti strpljivi i golokuro čekati da vaše herojstvo bude nagrađeno njihovim gaćama po evropski dezeniranim …

Jbga, izgleda da mi ne veruju … ustvari, ok je, genetska stvar a dijagnoza je “daj dok ima” … ovi zaista brzo uče, savladaše lekciju za ciglo par stotina godina …  

 … dođe veče i odoh na piće sa drugarima. Pričam šta sam zorom video a oni kažu da je to ovde uobičajena slika, pogotovo kad kao neka  budala otvoriš  prozor tako sabajle …

Pre nekog vremena predsednik jedne beogradske opštine, podnoseći izveštaj o stanju i razgranatosti divlje gradnje na teritoriji za koju je zadužen izreče tvrdnju da je množini objekata izgrađenih u maniru divljine doprineo nedostatak urbanističkih planova te ljudi, šta će, zidaju gde nađu mesto ne bi li smestili svoje porodice i zaklonili ih od nepogoda. Glupavi iskaz smišljen na brzaka brani dužnosnika od sopstvene odgovornosti jer je očito da ga zadatak prevazilazi . To čini većina onih koji su zaduženi da grad prave i o njemu se staraju, njihovo nedelanje se prebacuje uglavnom na masu narodnu jer onda sebe operu a nikog konkretno ne opterete pa nastaje začarani krug iz koga izlaza nema, tipićno za sistem koji glumi svoje postojanje ali ipak ima jedan cilj, da još malo potraje, makar u divlje izgrađenom komšiluku.

Ovde je, a gde bi nego u nas, uvek bilo drugačije negoli u ostalim gradovima koji, ma kako se trudili, ne mogu da našu ovdašnjicu sustignu u originalnom i sasvim neobičnom načinu izgradnje urbaniteta bilo po liku, obimu ili načinu. Tako, uzmemo li samo Beograd u gledanje, vidi se da postoje respektabilno velika naselja izgrađena bez urbanističkih planova i dozvola, sve na osnovu lično zamišljenih sopstvenih planova i angažovanja sopstvenih resursa. Ova kreativna i maštovita građanska aktivnost u lokalnom žargonu se zove “divlja gradnja”, malo grubo ali dosta tačno i opisno. Naravno, tako samo u lokalnom kazivanju, jer tako nešto u Evropi nije viđeno pa se imenuje, nigde osim kod nas kao neki sasvim poseban čin koji nas odlikuje i distancira od uštogljene evropejske kulturne matrice. Vlasti i dužnosnici sa svoje strane, uvek gledajući svoj interes ne prepoznaju ponuđenu vrednost, kažu da je to “nelegalna gradnja” pritvorno i jeftinim trikom pokušavajući