Na Vaclavskom trgu u Pragu stoji neki čovjek i povraća. Prolazi drugi, gleda ga tužno, klimne glavom i kaže: Da samo znate kako vas razumijem...

Milan Kundera, Knjiga Smijeha i zaborava.

Zamislite tz kritičnu masu, milion, milion i po ljudi, koji jedni druge razumeju, kako ispred skupštine povraćaju! To bi bila prava stvar, to bi bilo čudo!  Ali prave stvari i čuda se više nigde ne događaju, pogotovo ne kod nas. Teško da ćete

Sedamdeset

Pri punoj svesti (bar ja tako mislim?), preko volje i ne baš oduševljeno, dajem svima na znanje da sam već pet minuta zagazio u osmu deceniju! Ljudiiiiii, je li to mogućeeeee, štono bi rekao pokojni Mladen Delić. Jesam proša’ sito i rešeto, ovaj grdni svijet ispitao, da parafraziram Igumana Stefana, shodno tome trebalo bi da: Sve što dođe, ja sam mu naredan ali lakše je recitovati i citirati nego ne razmišljati o sedamdesetogodišnjem bremenu koje prtim na leđima!

Odavno sam obnarodovao da što se tiče dužine života mi,

Zlata

Ima li smisla sećati se prošlosti uopšte, kada je ravnodušna prema našim rečima i gluva za naknadno mišljenje?

Pismo glava, Slobodan Selenić

Ravnodušna, gluva, hteli mi to ili ne prošlost obitava u nama i malo malo isplivava na površinu. Aksiom je da je prošlost nepromenljiva ali svako od nas je ipak ulepšava, doteruje, izbacuje neprijatne detalje i situacije, poliva je šećernim sirupom kao da je baklava, istinitu nepatvorenu i nepromenljivu prošlost, kalamburski pretvara u igrokaz u kojem se sve završava

Možda je bolje i pravilnije reći, formiran kao Idiot! Ne, to nikako nije bila želja mojih roditelja! Puni ljubavi i razumevanja, davali su sve od sebe da od mene stvore osobu koja će voleti ljude ne razlikujući ih ni po čemu osim po ljudskosti. Danas kad ih se setim, bili su naivni do bola, verovali su ljudima, verovali u iskrenost, bili verni i odani jedno drugom ali i prijateljima. Ništa nisu zahtevali niti tražili od države, živeli smo od njihovih plata i kredita koje su podizali i uredno izmirivali. Moral i etičnost su im bili na prvom mestu. I pored toga što su se u životu

Postoji beskrajno mnogo teorija o postanku Vasione i sve su istinite.

Stephen William Hawking

Legenda veli da je davno, davno na grčkom ostrvu Kritu vladao kralj Minos. Njegovi roditelji su bili Zevs i Evropa. Imao je mnogo dece ali se najčešće pominju njegove ćerke Arijadna i Fedra. Budući da je bio Zevsov sin, Minos zatražo je od Posejdona da mu iz morskih dubina

Od trenutka kad je progovorio, nije prestajao da brblja. Bio je radoznalo dete. Sve ga je zanimalo. Stalno je zapitkivao, šta je ovo ili ono, kako se kaže... a šta to znači... Za divno čudo, nikome nije bio dosadan, svi su mu odgovarali kako su znali i umeli i smejali se ljubazno i s ljubavlju. Videvši ga još kao bebu kako spava s kažiprstom desne ruke prislonjenim uz slepoočnicu, babe, tetke, žene iz komšiluka, govorile su njegovoj majci: Biće to uman, pametan čovek. Živeli su u jednoj sobi niske tavanice, pod je bio od nabijene zemlje, njegovi roditelji su spavali

Jemala san dragoga, lipega mladića
Pa mi se udavija perjen od radića*

Biž ća mi vanka iz kuće
Jer ću te mažininon**
Ne šporkaj mi kužine
Jer ću te bruštulinon***… etc, etc, etc…

Kako i zašto i otkud ali ovo je bila najomiljenija pesma mog drugara Vlade. Kad je bog delio sluh, Vlada  je bio u očevim jajima a otac na službenom putu po ličkim vukojebinama oklen im  je porijeklo, te ga nije zapalo. Imao je sluha koliko točak od tramvaja.

Narodna izreka veli: Od dva zla, biraj manje. Već sam nekoliko puta ovde na blogu pisao da su mi tz narodne izreke i/ili poslovice, od malena bile sumnjive i ni malo korisne, čisto gubljenje vremena. Gore citirana izreka to samo potvrđuje. Zlo je zlo kako god okreneš. Jer recimo ako su oba zla iste težine, kvaliteta, dimenzija, što je najčešći slučaj, kako onda da biraš manje? Uglavnom, ako ne i u 100% slučajeva, ne biraš ti ili ja nego uvek neko kome je zlo u rukama. Možda se neko seća, možda i ne ali sam svojevremeno napisao, čini mi se pišući o ZLU, sledeće:

da se samoubijem a onda da poubijam sve po redu kako mi nadođu! Sjetih se riječi moje strine Stojke, koje prvi put čuh kad imađah osam, devet godina. Još nekoliko puta sam je čuo da ih izgovora kad bi joj, više od jada i nevolje nego od bijesa, pao mrak na oči. Kad bi je prošlo muananje, mrštila se na komentare tipa: A kako jadna da ubiješ bilo koga ako sebe prvu samoubiješ? Ma ja to od muke velje, stislo me sa sviju strana pa mi ni glava ne rabota kako valja!

I inače je imala je pogan jezik. Benava,

Na, kako se poetski izrazi počivša pesnikinja, brdovitom Balkanu, se nalazi nekoliko državica u kojima živi stoka jedna grdna, kako je to davno  rekao/napisao Vladika Rade. Bazični, aksiomski motiv njihovog bitisanja je ubijanje, klanje, mrcvarenje, zatiranje... svojih suseda a ako se uspostavi kakav takav mir, onda se krene na sopstvene sunarodnike.