"Zovi me ćupom, al' me ne razbij", imala je običaj reći moja pokojna baka.

Ne znam koliko se sećate, jer bilo je davno, ali sam ovde imala dva bloga sa naslovom Inkluzija – moje iskustvo.
Prvi deo je bio kada je Aleksa završio prvi razred osnovne škole, a drugi posle male mature.
Treći sam htela da pišem posle velike, ali su krenula ova luda vremena sa koronom i ostao je nenapisan.
Verovatno sa razlogom, jer sad, posle skoro dve godine od završetka njegovog školovanja, sa sigurnošću mogu da tvrdim ‒najbolja stvar koju sam do sada učinila za njega je školovanje u redovnoj školi ili, kako to ovde nazivaju,

Glečeri se tope, otopljava klima, nikom neće biti oko srca zima,
govorimo o mogućnostima! :)

Umesto priče o I. Ivanoviću, što mi je bila prvobitna namera, želim sa vama da podelim nešto što me danas oduševilo.

Rambo svaka čast!
Tako se to radi.

Moj gost autor je verauskokovic.

Evo kako se ukratko predstavila.

Zovem se Vera Uskoković. Preležala sam dečiju paralizu tako da za kretanje koristim invalidska kolica. Diplomirana sam matematičarka, radim kao database administratorka i do skora sam mislila da nemam šta da pišem i govorim o invaliditetu, životu, ljubavi, no setila sam se rečenice "Nista o nama bez nas!!" i pomislila da možda mogu da objasnim kako je to biti osoba sa invaliditetom, možda nekoga ohrabrim ili motivišem. 

Gledam u ženu i ne verujem da to govori. Znam da je trebalo do sada da naviknem na takve stvari, ali mislim da to nikada neću uspeti, pogotovo kad tako nešto čujem od prosvetnog radnika, u ovom slučaju, od jedne učiteljice. Upoznale smo se slučajno i ona o meni ne zna ništa, osim da imam dvoje dece školskog uzrasta. Počinjemo priču o školstvu i ona kaže da ne zna  šta sad hoće sa tom inkluzijom.

-" Eto ja imam u razredu dečaka koji ne čuje dobro i  nije njemu mesto  u redovnoj školi, već u specijalnoj. Znate, njemu će tamo biti bolje".

Godinu dana nakon što smo shvatili da Aleksa ima autizam,došla je do mene, više se i ne sećam kako, knjiga Donne Wiliams  ” Niko nigde “. Ustvari to je neka fotokopija dela knjige za koje je Snežna Lazarević, koja je to prevela, smatrala najinteresantnijim i najvažnijim za razumevanje Doninog sveta.Mislim da knjiga kod nas nikada nije objavljena, što je zaista šteta.
Donna je osoba sa autizmom. U knjizi govori o tome kako ona doživljava stvari oko sobe. Počinje sa najranijim sećanjima, a završava sa njenim odlaskom u kamp, gde pokušava da pomogne deci sa autizmom.
Za nju su postojala dva sveta, onaj u kome mi živimo i koji zove “svet” i njen sopstveni koji naziva “moj svet”.
Deli ih samo jedan korak. Korak koji mnoge osobe sa autizmom nikad ne uspeju da naprave .
Čitanje priče o Donninom svetu, pomoglo mi je da napravim korak ka Aleksinom.
Na kraju knjige se nalazi poglavlje ” Glavne odlike jezika u  Mom svetu ” , koje želim da prenesem ovde,jer mislim da može biti od koristi za razumevanje osoba sa autizmom.