Ovo je juče (19.02.2011.) napisao Emin tata :

 "Hteo bih da se zahvalim Leontini i dečici iz hora Čarolija koji su napravili prvi korak ka ispunjenu cilja Eme i njenih roditelja, da Ema stane svoje noge. Nikada u životu neću zaboraviti ovaj dan kada smo prikupili 59125,00 dinara 25 Eura i 120 makedonskih denara. HVALA vam na velikom srcu."

 Ovakve stvari vraćaju veru u ljude. :)

Nedavno sam je pronašla, povučena nekim drugim. Ne znam ko je snimio tu fotografiju. Mora da to beše moj pokojni drug Oleg, kod koga smo tada bili.
Na njoj V. i ja. Nasmejane, onako potpuno bezbrižno, kako samo možeš biti kad imaš 17 i misliš da celi svet, sa svim svojim mogučnostima i čarima, čeka samo na tebe. O iskušenjima tada nismo mnogo znali. O ovim, koja će da nas sačekaju u tom svetu, ništa.
Tada, jedan od najvećih problema  je bio kako roditelje  ubediti da, iako smo se videli nedavno, dozvole to opet. Njima, V.i njenom bratu ili nama,mojoj sestri i meni. Kako uostalom ne razumeju da Novi Sad i Sarajevo nisu tako daleko. Šta fali da odemo tamo samo preko vikenda....Ili oni da dođu, svejedno. Važno da smo zajedno.

Logopedica: Majo, duvaj! Jako duvaj.

Maja (piše): Ne mogu.

Logopedica: Hajde, probaj. Diši jako.

Maja (piše): Jako dišem kada jako živim.

Logopedica: A kada jako živiš?

Maja (piše): Kada trčim po travi i gazim jadnike.

U kulturi vlada autizam – naslov na koji mi je juče u svom komentaru skrenula pažnju  blogerka outcast.

Ni prvi, a pretpostavljam, nažalost, ni poslednji , koji vređa osobe sa autizmom.
Ali ovaj put neću o naslovu. Neću ni o novinaru koji verovatno misli da je njime napravio pun pogodak. Njegovim amaterizmom,  i loše obavljenim poslom, neka se bavi urednik koji ga je zaposlio ili oni koji ga plaćaju.
Ovaj put me zanima onaj iz čije je izjave izvučen takav naslov, a koji je odgovoran i meni kao poreskom obvezniku.
 Verovali ili ne radi se o savetniku predsednika za kulturu Radoslavu Pavloviću, a izjava glasi:
U kulturi Srbije vladaju velika zapuštenost, autizam i mešavina nezainteresovanosti i besparice.

"Mi smo zemlja lajavih kritizera koji ništa ne bi da rade, 
a kad nekog pohvališ, odmah traže razlog da ga pokopaju.",

saže Bocvena, kako ona to već ume, moje obrazlaganje  zašto se već sedam dana dvoumim da li da pišem blog o nečemu što je za svaku pohvalu.

Moj gost autor 4krofnica ima nešto važno da vam kaže.

Roditelji dece sa teškoćama u razvoju, osobe sa hendikepom  i osobe sa intelektualnim poteskoćama često ne znaju koja sve prava imaju. Time ne mogu da prepoznaju kada su ona ugrožena, a kad se to i desi, često ne znaju kome da se obrate.

Taj problem su prepoznali ljudi iz Inicijative za prava osoba sa invaliditetom Srbije - MDRI i Incijative za inkluziju VlekiMali i u okviru projekta

 "Prevazilaženje marginalizovanosti kroz uzajamnu podršku: porodice za inkluzivno obrazovanje i poslovnu sposobnosti"

 napravili 

Servis za podršku u ostvarivanju prava dece sa smetnjama u razvoju i odraslim osobama sa intelektualnim teškoćama

 U dogovoru sa Snežanom Lazarević ovde postavljam njihovo obaveštenje o servisu, a Snežana i ostali članovi njihovog tima će se potrudti da odgovore na eventualna pitanja.

Gašenjem potpalublja, na moju veliku žalost, ugasile su se i neke zvezdice koje su ga osvetljavale i činile toplim mestom. Jedna od njih  je opet sa nama. Čast mi je što mogu da je ugostim u svojoj kućici.

Dobro mi došla  draga Cass.

Promene...

Kretanje napred ili cik-cak?

Zadovoljstvo, tuga, radost, sreća u koracima... 

Januar 2010.

Donela sam odluku da ne čekam da dođe već sam mu krenula u susret. Ne njemu već životu. A mislim na njega koji će doći. 11. januar početna tačka promena u meni. Ogledam se u sebi (a to onda postaje sve manje važno), ali se sve više ogledam u drugima. Predugo sam se u sebi ogledala i izgubila repere. Možda ih ipak nisam izgubila već su se samo iskrivili.