U jednom davnašnjem razgovoru sa nesuđenim pravoslavnim sveštenikom sam naučio određeni način za dolaženje do spoznaje kroz komunikaciju. Naime, prvo istreseš sve premise, onda ih sam u konverzaciji dovedeš u pitanje, tako obnažene i razotkrivene skupiš u povezanu i ne nužno logičnu celinu, pretreseš i na kraju usvojiš ili odbaciš kao prosečnu nultu hipotezu

Dobar dan vi ste Namegiver?

Mi smo, a Vi ste?

Vojska Srbije.

Do viđenja?

Skorog, da.

heh, daleko bilo...

al došlo blizu.

p.s.

Pozdrav narode čitamo se za par meseci.

Dotična saletla

P.S.

            U dunavskom parku postoji saletla. Bio je 15. maj. Nisam joj kupio poklon, dođavola nisam ni znao da joj je rođendan. Prošetali smo gradom. Prijatno letnje veče. Bez suvišnih komentara sam slušao njenu priču o tome ko joj je prvi čestitao rođendan i kako. ''Ništa zato malena, znam

Boja starog zlata dobija blage oktarinske primese dok klizi lagano u sve šupljine, i preko svih nabora jednog visoko sivog grebena skovanog od grubo rezbarenih kamenih ivica. Rezbarenih veštinom koju poseduju sama dva ,vrhovna umetnika.

Jedan od njih je sin večnosti. Sin večnosti, a otac čudne, staklene posude čija jedna od polovina u sebi sadrži srebrni prah sastrugan sa beskrajnih pustinjskih dina.

Dom Posejdonov bejaše more i mnogi su brodili njime dok je mesec izlazio da im ukaže put.Posejdon bi kadkada uspavljivao mornare pesmom svoga doma, šumom talasa,

Mali Aljoša je bio prosečan klinac nadprošečne inteligencije. Osnovnu školu je pohađao u kulturološki nedorečenom delu grada, gde su ideje plemena i klanova postojale verovatno još u periodu isušivanja močvarnih plantaža nasuprot Petrovaradina. Postojale su iste te ideje i devedesetih, samo su afričko-američka

Još jedan hladan dan čije delove švercujem za kompjuterom trošeći dragoceno vreme. Pre nekoliko nedelja sam skinuo dosta Balaševićevih koncerata. Upravo pokušavam da čujem koncert u Sarajevu 1998. Video klip, očigledno prebacivan sa neke jako izlizane video trake, zavija, slika je puna snega, prosto sam otišao u neko drugo vreme kada je to bilo normalno pogotovo, ako je traka često gledana na onim plejerima, redovno švercovanim iz Švabije, prodavanim ispod ruke, poznanicima. 1998. Zapitao sam se. Da, ja volim Đoletove pesme, da i ja sam čuo sve i svašta o njemu

Jednog dana je mali Aljoša donekle poodrastao i smislio da je stasao za armiju. Slušao je svet oko sebe kako hvale trenutak koji odvaja dečake od muškaraca, sjajne uspomene exYu vojnika, "sve bi seke ljubile mornare"... Nakon nekoliko večeri u Hemingvej stilu skokne on do vojnog odseka, odseče se kad mu saopšte da uopšte nećebiti ni pilot, još manje mornar i nedugo zatim nađe se u fantastičnom svetu: Naređenje, izvršenje, raport. Kako je inače bio sklon istima, brzo je napredovao. Od dežurstava do redarstava, pogotovo onih počesnih koje se u urbanim legendama

Ljubav je slepa..., ja samo trazim tamne naočare.

Znate zasigurne one mučne snove obojene u belo. Isprva sam verovao da je jedan od njih krajnje uporan. Bio je to logičan sled odvratnoga dana. Ponovo sam izgubio dešavanja između prvog svesnog udisanja vazduha i mamurnog teturanja uz stepenice ka razvaljenim vratima sobe. Mislim da je negde nakon tog prvog uzimanja alkoholnih isparenja i duvanskog dima zajedno sa kiseonikom naletela i prva pomisao njoj. Negde nakon prve rakije iz druge današnje

09.06.2008.

... neki besmisleni jutarnji sati su doneli suočavanje sa stvarnošću. Sasvim je sigurno da je njen otac bio u pravu glede mojih godina. Ona mu se hrabro usprotivila, blesa mala. Smogao sam snage da napisem da je to u redu, da ne treba, da mislim na nju i da je više necu zivkati.

Četvrt veka mi govore kako veze na daljinu ne rade.

Sa godinama sam naučio da posmatram devojčice kako izrastaju u devojke i da sa osmehom, ponosno gledam njihovu novostečenu ženstvenost. Starci umeju reći da je greh poželeti mlado. Prihvatao