Pre ili kasnije svako naleti na trola. To je prosto stvar nekog zakona. Ali odmah da raspravimo, ima trolova i trolova. Oni grozno strašni, nordijski, oni su bezazleni i simpatični. I nisu opasni već i samim tim što ne postoje. I njih sigurno nećete uživo sresti. Opasni su ovi drugi. Naročito domaći. Sreću se na raznim mestima; neki operišu po Internetu. Tu ih niko ne vidi i mogu da rade bezbedno. Prvo ćemo o njima.

Po spoljašnjosti trol se ni po čemu ne izdvaja od ostalih i u gomili ljudi ne možete ga prepoznati. On nije ni lep, ni ružan, nije ni pametan ni glupav, nije ni vredan, a ni lenj. On je prosečan prosek proseka, beskrajno siv i dosadan. Na ulici možete proći kroz njega, a da ga ne primetite. Potpuno je utopljen u svet oko sebe. Od ostalih izdvaja ga jedino bolesna potreba da drugima čini pakost. On diše za to da širi svađu, da remeti mir i sklad. On raste kada učini podlost. Ako uspe da mirnu i skladnu zajednicu zavadi, onda je velik kao planina.

Zapravo priča o predstojećem sudaru Mlačnog puta sa M31 je vrlo stara, ali ona se stalno dopunjava novim podacima. Evo rezimea.

U lokalnoj grupi galaksija, koju čine pedesetak, uglavnom patuljastih članova, postoje dva giganta. To su naš Mlečni put i M31, galaksija poznata i pod nazivom Velika galaksija u Andromedi (ili jednostavno Andromeda kad je jasno o čemu se govori), a taj naziv dolazi od sazvežđa u kome se ona nalazi. Andromedina galaksija je veća od naše, mada po podacima nedavno objavljenim njena masa nije toliko velika koliko se do sada verovalo. Po masi Mlečni put i M31 su skoro iste. U svakom slučaju obe galaksije dominiraju Lokalnim jatom.

Umetnički prikaz približavanja Andromedine galaksije Mlečnom putu za 3,75 milijardi godina. obe galaksije će biti toliko blizu da će prekriti noćno nebo //NASA/ESA/Z. Levay/R. van der Marel/T. Hallas/A. Melliger

Statistički gledano misije na Mars su katastrofa. Od 43, koliko ih je do sada bilo, samo 17 se mogu pohvaliti uspehom, dok su čak 26 bile totalni promašaj ili su postigle tek delimičan uspeh. Svojevremeno su neuspesi uzeli toliko maha da su se letovi ka Marsu poredili sa krstarenjem po Bermudskom trouglu. Po novinama se pisalo o Marsovoj kletvi i

Učim sat. Ali prvo da kažem nešto.

Već neko vreme verujem da ovaj svet nije realan, a dokazi za takav moj stav samo se roje. Poslednji u nizu je Eplov sat koji sam dobio prošlog meseca od svoje porodice. Paa, neke funkcije tog sata su zaista sasvim nemoguće. Molim vas lepo, sat da meri moj puls, koliko kalorija sam potrošio, da prima poruke... U toj kutijici? Ta to je smešno i pomisliti.

Postoji set nekih programa koje možete da dodate po želji, a taj set se zove, pazite sad: «komplikacije». Komplikacije! Tako nešto blesavo postoji samo u snovima. Komplikacije! «Instaliraću neke komplikacije da mi bude jednostavnije». Svašta!

Zato ja mislim da sve to nije realno i da takav uređaj još nije izmišljen. Uostalom nema ga ni u Zvezdanim stazama. Ne-re-al-no! Osećam se kao moj deda Živko koji se našao u čudu kad je prvi put video mali tranzistorski radio aparat na baterije. Bio je potpuno sluđen. Zamišljeno je išao kroz kuću i mrmljao podignutih obrva: «Ajde razumem radio, on se bar u zid uključi, a ovo čak i nema žice. A ipak svira». I štagod da smo mu govorili on je samo mrmljao: «Razumem ja šta ti govoriš, ali nije mi jasno kako? KAKO!?

Pre dve godine negde oko ponoći zaboleo me je stomak, ali onako momački. Bol je popustio 18 sati kasnije kada sam otišao na «Astronomsku novogodišnju noć» koju svake godine organizuje AD «Novi Sad». Iz opreza tamo ništa nisam pio i ništa jeo iako je bila i jedna torta i to baš neka jako dobra, kupila ju je profesorica Prodanović. E ona mi je ostala i danas sveža u pamćenju. Mislim, ta torta, profesoricu dobro znam od ranije.

Dobro, sledećeg meseca utvrde meni lekari da imam kamen u žuči. Opa, pomislim ja, a doktorica mi reče da idem kod hirurga da se dogovorim. «Šta da se dogovorim!?» zgranem se. «Pa kad će da vas operiše». Operiše?!!!! Uffff.

Sve sam se nekako nadao da može to da se reši i nekim drugim medicinskim trikom, da može nekako to kamenje da se razbije tromblonskim laserom ili čajevima, rakijom, bilo čime. Ali jok, mora, kaže doktorica, nožem.

Da ne razglabam, prošla je čitava godina od kako sam se sve lepo dogovorio sa hirurgom, ali nikako da stignem na red. Te im se pokvarila bušilica, te se istupio nož, te su bili godišnji odmori, te su negde zaturili broj mog telefona i tako ja doguram do sledeće Astronomske novogodišnje noći. Negde još dok su se ljudi okupljali pitao Nikola Božić iz Petnice, kako sam, kako zdravlje i tako to i ja mu rekoh za operaciju. Jao, kad je to Nikola čuo sav se ozario pa je dozvao profesora Mrđu. Reče mu, «Je li Mrđa, šta ćemo mi da radimo kada Saša umre?» Pokušao sam da ga odvratim od takvih misli, ali on ne sluša, nego sve izmišlja neke varijante. A i Mrđa se uhvatio toga pa njih dvojica počeše da planiraju. Te mogli bi ovo, te mogli bi ono. Ja mlataram rukama pokušavajući da ih odvratim od mračnih im misli, ali oni uopšte ne slušaju. Oči im se zažarile od silnog uzbuđenja i navale ideja za slučaj da se upokojim.

Može biti da su neki vredni vanzemaljci izostavljeni iz galerije, ali u tome nema nikakve zle namere. Jednostavno, ne može čovek sve da ih popiše.

Jubba The Hutt

[Jedan od najozloglašenijih gospodara zla u vise galaksija. Javlja se u drugom i trećem filmu serije Zvezdanih ratova]

Vođa jedne od najvećih kriminalnih organizacija u svemiru Jubba je postao kada je imao oko 600 godina. Od tada se njegovo ozloglašeno carstvo bavilo svim mogućim nelegalnim poslovima: od prodaje roblja, preko krijumčarenja pa do ubistava po narudžbini. Ubila ga je princeza Lea, kada je zajedno sa svojim bratom, Luk Skywalkerom oslobađala Han Soloa, simpatičnog krijumčara koji se zamerio Jubbi.

Palpatine

[Lik iz serije filmova Zvezdani ratovi]

 Prosto je neverovatno da jedan tako daleki objekat ima toliku moć i da bez njega mi ljudi ne bismo postojali.

 

Ovako otprilike izgleda Jupiter na našem nebu među zvezdama. Ako ga niste prepoznali to je ova malo svetlija tačka u sredini. Njegov prečnik je 11 puta veći od prečnika Zemlje i on je najveća planeta u Sunčevom sistemu. Ali Jupiter je, za naš zemaljski, svakodnevni pojam vrlo daleko.  Uzmite ovako: gde god da ste do najdalje tačke na Zemlji ima nešto preko 20 hiljada kilometara. Do Meseca ima 20 puta više: 384 000, a do Jupitera? 750 miliona kilometara - u proseku. Prosto je neverovatno da jedan tako daleki objekat ima toliku moć i da bez njega mi ljudi ne bismo postojali. A ne bi postojale ni mnogo jednostavnije forme života od nas, pa možda ni život sam. Bar na ovoj planeti. Ima astronoma koji veruju da je za život bilo gde u svemiru neophodan Jupiter i to ovakav kakav je naš: određene mase, na određenom rastojanju od zvezde.

Zove se Tesla. To je, privremen, radni naziv prvog srpskog satelita, ali ime mu tako dobro stoji da će ga verovatno i zadržati. Tesla je piko satelit, a piko sateliti su najmanji sateliti, težine oko jednog kilograma i prečnika desetak santimetara. Pravi ih studentarija u onim egzotičnim zemljama u kojima se znanje poštuje, a u nauku ulaže novac.

Zbog male zapremine u piko satelit može da se stavi tek nekoliko instrumenata koji nešto rade. Koji instrumenti tačno, to zavisi od mašte i sposobnosti graditelja. Recimo to mogu biti instrumenti koji  mere razna zračenja, prikupljaju meteorološke podatke, vrše neka snimanja itd. Kažem, zavisi od mašte i sposobnosti graditelja.

Mali gabarit piko satelita ima ključnu prednost nad velikim satelitima, bar sa stanovišta investitora. Cena velikih satelita ide do neba, izražava se u dolarima, ili u našoj omiljenoj valuti, evrima, i računa u milionima. Recimo, ako imate 20 miliona evra možete da kupite sebi lep, solidan satelit. Za sto miliona možete da budete i probirljivi. A cena piko satelita se kreće oko 100 hiljada evra (najviše 200 ako ste baš pri parama) i to sve sa lansiranjem i postavljanjem u orbitu.

Oktobra 1999. Istraživači u Novom Meksiku su pronašli možda i najstarijeg stvora na svetu.

Jedno od najneobičnijih mesta za život je objektiv TV kamere koja se nalazi na Mesecu. Na takvom mestu jedno vreme je živela kolonija streptokoka krajem šezdesetih godina prošlog veka. Streptokoke su u objektiv došle slučajno, prilikom sklapanja kamere. Kamera je zatim ugrađna u Nasinu sondu Surveyor 3 koja se 20. aprila 1967. meko spustila u Mare Cognitum (More Poznanstva) na Mesecu. Dve i po godine kasnije, 19. novembra 1969, svega 300 metara dalje sletela je posada Apola 12. Charles Conrad, komandir misije, odskakutao je do Surveyora, skinuo nekoliko njenih delova i vratio ih na Zemlju. Naučnike je interesovalo kako dugotrajno izlaganje Mesečevim surovim uslovima utiče na opremu i materijal, te su sve donesene predmete podvrgli detaljnom ispitivanju. Tako su naišli na streptokoke u objektivu kamere. Dve i po godine ove bakterije su provele potpuno izolovane, bez molekula vode i na ekstremnim temperaturama - i ostale žive.

Konard kod Servejora na Mesecu. U pozadini je Apolo 12.

Doduše dok su se nalazile na Mesecu te bakterije nisu bile žive u uobičajenom smislu te reči. Kada im ponestane usova za život one se umrtve. Isključe sve životne funkcije i čekaju bolja vremena. Biolozi kažu za njih da su samo potencijalno živa stvorenja. Ako im date malo hrane i kap vode one ožive i nastave svoj život kao da se ništa loše nije ni desilo.

Nije pouzdano utvrđeno kada je konstruisan prvi teleskop, ali se, bar u popularnoj literaturi, "naprava pomoću koje udaljeni predmeti mogu da se vide uvećani", najčešće vezuje za holandskog optičara Hansa Lipersheja. Tu napravu na samom početku 17. veka on je reklamirao kao  vrlo koristan instrument za vojna osmatranja neprijateljskih položaja. Ima i drugih,