Prvo ćemo o drugom.

Društvo znanja

Pre dve godine Kolarčeva zadužbina organizovala okrugli sto sa temom Društvo znanja - širenje i popularizacija kulture, nauke i umetnosti. Time je obeležila 75 godina kontinuirane predavačke delatnosti. Wow!

A pre desetak dana Zadužbina je objavila i zbornik radova izloženih na Stolu. Zbornik je uobličen u knjigu pod nazivom Društvo znanja. E sad, neko će reći da je knjiga okasnela zbog velikog protoka vremena, ali nije. Ni malo nije izgubila na svežini. Naprotiv, kao da je jutros pisana. Srbija je i dalje na istom mestu gde je bila ukotvljena pre dve godine, bar što se nauke i kulture tiče. Jedino se malo povećala razlika između nje i razvijene Evrope, jer ova druga žuri, a ona prva pre bilo kog rada mora, je li, da reši neke fundamentalne probleme, recimo gde će ko da sedi u Skupštini. A kad to reši onda bude neka crkvena slava pa narodni poslanici ne mogu da rade jer bi to bio greh. U svakom slučaju i dalje kao i pre nekoliko godina pola Srbije ne bi umelo da uđe u holandski voz, i većina naših (59,2%, 2008.) nikad i baš nikad nije zavirilo u svet Interneta. A o budžetu za nauku da i ne govorimo. Vidi se samo pod elektronskim mikroskopom. Itd. Jedno vreme sam inače bio srećan jer se brzina protoka moje veze sa Internetom popela na 2 megabita, ali pre mesec dana moj prijatelj Radan, iz Skoplja, mi reče da on ima brzinu od 10 megabita (i tih 10 megabita plaća otprilike koliko i ja ova moja dva domaća).

Kratka priča o tome kako je pre 170 godina uz pomoć astronoma nastala fotografija.

Kao što znate, da nije astronoma, sve bi bilo drugačije, a naročito fotografija. Uzmite monitor u šake, zavalite se u fotelju i čitajte o tome.

Predistorija fotografije je koliko dugačka toliko i dosadna pa ćemo se odmah baciti u 19-ti vek kada počinju da se dešavaju prve interesantne stvari na ovu temu. Taj 19-ti vek je bio vek

Da, da, svemir se širi i to već odavno nije vest. Sama ideja se pojavila kasnih dvadesetih godina prošlog veka u radovima Žorža Lemetra, Aleksandra Fridmana itd. - niko im nije verovao. Ali koju godinu kasnije Edvin Habl, slavni američki astronom i najveći astronomski osmatrač dvadesetog veka, to širenje je i praktično dokazao uočivši da crveni pomaci rastu sa daljinom galaksije (što ćemo objasniti u prvom delu priče o širenju - ovo je drugi). Prošlo je još neko vreme dok se teorija i praksa nisu uskladile a od tada se u školama uči da se naš svemir širi. Ali šta se zapravo širi i kako, to ponekad nije baš jasno.

Pre ili kasnije svako naleti na trola. To je prosto stvar nekog zakona. Ali odmah da raspravimo, ima trolova i trolova. Oni grozno strašni, nordijski, oni su bezazleni i simpatični. I nisu opasni već i samim tim što ne postoje. I njih sigurno nećete uživo sresti. Opasni su ovi drugi. Naročito domaći. Sreću se na raznim mestima; neki operišu po Internetu. Tu ih niko ne vidi i mogu da rade bezbedno. Prvo ćemo o njima.

Po spoljašnjosti trol se ni po čemu ne izdvaja od ostalih i u gomili ljudi ne možete ga prepoznati. On nije ni lep, ni ružan, nije ni pametan ni glupav, nije ni vredan, a ni lenj. On je prosečan prosek proseka, beskrajno siv i dosadan. Na ulici možete proći kroz njega, a da ga ne primetite. Potpuno je utopljen u svet oko sebe. Od ostalih izdvaja ga jedino bolesna potreba da drugima čini pakost. On diše za to da širi svađu, da remeti mir i sklad. On raste kada učini podlost. Ako uspe da mirnu i skladnu zajednicu zavadi, onda je velik kao planina.

 

Marko Terencije Varon, veliki rimski naučnik koji je živeo u drugom i prvom veku stare ere, bio je prvi koji se za datiranje proteklih događaja koristio datumima pomračenja Sunca i Meseca. Nakon njega ova praksa je postala uobičajena kad god drugih podataka o datumu nekog događaja nije bilo, a spominjalo se neko pomračenje i astronomija je u tom smislu dala važan doprinos istorijskoj nauci. Ovaj metod utvrđivanja datuma dobio je naročiti značaj i snagu pouzdanog argumenta posebno nakon Njutnovog otkrića zakona opšte gravitacije kada je napravljen matematički model kretanja Meseca. Jer taj model je omogućio da se veoma precizno odrede momenti pomračenja i mesta iz kojih se ona vide za mnogo vekova unapred i unazad. Mi tako danas možemo da utvrdimo tačan datum sklapanja primirja u jednoj bitki između Liđana i Međana od pre dve i po hiljade godina jer je ono zaključeno u trenucima panike dve vojske zbog iznenadnog pomračenja Sunca. (bilo je to čuveno Talesovo pomračenje od 28.5.585. stare ere)

 15-18 jul!

Slike sa Letenke (ranije godine)

Većina ljudi i ne zna da voli nauku. Oni kažu: „nije to za mene". Neki samokritičniji opet govore: „nisam ja za to". Svi oni greše, samo to ne znaju. Nisu dovoljo razmislili jer svako ljudsko biće voli nauku. Samo neki to ne znaju.

Jutro u kampu.

 

Odmah da kažem: nije svaki bog tvorac, kao što ni svaki tvorac nije bog. Drugo, ovo nije potpuna priča o tvorcima i bogovima, već samo nekoliko mrvica o njima. A sad da krenemo.

U vrlo staro vreme bilo je puno bogova i boginja - više hiljada, ako ne i više. Izgleda da taj broj zavisi od stepena razvoja ljudskog društva. Svako želi da nametne drugima svoje božanstvo, ali za uspeh u tom poslu potrebna je izvesna sila, nekad intelektualna, često fizička, a ova druga dobija na snazi tek sa razvojem države.

Ovo je jedna od najzanimljivijih formi koje se mogu videti na nebu, vrhunsko, umetničko delo prirode. Nalazi se u sazvežđu Corvus (Gavran). Prvi koji ju je zapazio bio je Vilijam Heršel, 1785. godine.

 

Jedna od najpoznatijih fotografija nekog objekta dubokog neba. Naravno, snimljena je pomoću ST "Habl"

U stvarnosti ova fotografija predstavlja sudar dve galaksije. Vidimo, u vremenu zaleđene, trenutke kada gigantski oblaci gasa i prašine u svom komešanju izazivaju ubrzano i burno formiranje rojeva novih zvezdanih.

Nekad mislim da smo sami u svemiru, a nekad da nismo. Obe ideje izgledaju mi podjednako zastrašujuće.

Artur Klark

Uzmimo, na primer, da jesmo sami u kosmosu i da toga postanemo svesni jednog trenutka. Na neki način bilo bi to zaista zastrašujuće saznanje jer bi u nama izazvalo osećaj beskrajne usamljenosti, možda i straha, a sam univerzum, sa našeg, ljudskog stanovišta, izgubio bi smisao. Jer, čemu sve to, taj silan prostor, ako nikog nema da živi u njemu. Kosmos je besmisleno velik da bi postojao samo za nas.

Zemlja. Ponekad se bolje vidi iz daljine.

Iz daljine gledano ljudi žive lepo. Oni se razvijaju i razmnožavaju. Menjaju uslove svog života, pa i same sebe. I svakim danom ih je sve više. Možda će destruktivnost jednog dana nadjačati čovekovu kreativnost, ali za sada nam dobro ide.