Лопови... Полицајци су посипали неки прах, четкицама га распршујући. Тамо где се одиграла пљачка тражили су отиске прстију. Њих је било много, и није се могло знати који су лоповски. Било је и мојих. И твојих. 

     У Србији већ је недељама време чудесно за ово доба године. Царују сунце и високе температуре, а момци и девојке, жене и зрели мушкарци шетају се у мајицама кратких рукава и уским сукњама (само жене!). Ипак, чак и кад се понешто одбије на мој мрзовољан карактер, стиче се утисак да свуда влада тешка и мучна депресија једног осиротелог и смушеног друштва. Посла је све мање, пара такође, а и сам Београд као да више није онај запамћени вибрантни град.

      За мојом мајком, за мојим оцем, за мојим братом и осталима који су ми били драги а умрли су, остали су различити папири, исечци из новина, фотографије, писма, лекарски рецепти, дијагнозе, албуми, војни картони, књижице, чланске карте, плакете, па чак и споменари...

     Када је далеке 1832. године Вук Караџић написао своје најпознатије писмо кнезу Mилошу, знаменити српски писац оног доба није могао знати да ће оно обележити не само историју његовог времена већ и многе године које су после њега уследиле. Склоњен у Земун, Вук је писмо стварао у трену када би, како каже, најрадије „бежао

Београд, данас ујутро, у просторијама интернет провајдера који рекламира себе као „озбиљну везу":

- Добар дан.
- Добар дан.
- Имам проблем. Заборавио сам шифру свог личног, а мање коришћеног мејл налога. Послао сам три мејла Вашем супорту, али не одговарају.
- Хм. А који је налог?

123

      На сто метара преко пута Скупштине налази се велики подземни паркинг.

     Пре неку ноћ нисам могао да заспим: несаница. Кажу да она подстиче креативност. Ја о томе не знам ништа. Никад ми се није десило да због несанице напишем нешто ваљано. Вероватно зато што то писање није било писање мојом вољом, већ писање - несаницом. Неважно. Ако не умем да пишем с несаницом, умем да преписујем.