ЉУДИ

     На фотографији је, каже Ирене Еклер, њен отац Аугуст Ландмесер.

ОСВЕТА

     „Шта је поезија која не спасава / народе ни људе?", запитао се на крају Другог светског рата у једној песми пољски нобеловац Чеслав Милош. Коју годину касније немачки филозоф Теодор Адорно тражио je сличан одговор - како је могуће писати поезију после Аушвица? Тих година, затрпана гомилом лешева, идеја величине и племенитости људског духа и мисли заударала је широм света. А поезија, некада најцењенији залог те идеје, морала је да тражи себи одступницу.

Данас је Ускрс, Први мај и годишњица очеве смрти.
Мени је једино ово последње важно.

десно: Радисав Брајовић, 1923-2002.

     Reagujući na moj ovde objavljen prikaz knjige Krste Popovskog „Ina", i delom ga osporavajući, pisac Vladimir Kecmanović oglasio se u Politici u utorak 21. marta tekstom Kritika srpskih kritičara. Zahvaljujući ljubaznosti Politikinih urednika dobio sam i Kecmanovićev tekst ali i priliku da na njega na istom mestu odgovorim 23. marta, i to prilogom Kritika

      Иако књиге невелике по обиму, и Проклета авлија Иве Андрића и Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша јесу дела које бисмо могли сврстати у романе. Док код Андрића то није спорно, за Гробницу тако нешто готово да нико не тврди јер је сачињава седам засебних прича, чије јунаке у једну целину као да спајају тек дух и силе времена обележеног револуционарним заносом и страдањем. Истина је да се судбине тих јунака каткад дискретно преплићу, толико да постају тихи сведоци међусобних погибељи и злочина, али оне Андрићеве авлије, из које све епизоде отпочињу и у њу се враћају, наизглед нема. У ствари, она се код Киша претворила у простор којим, опакије од Андрићевог Карађоза, господари човек чије се име ниједанпут отворено не спомиње. Као сâм нечастиви тај непоменик (како традиција каткад назива ђавола), то јест Јосиф Висарионович Стаљин, управља животима свих Кишових јунака. Његово разуздано лудило, оснажено слепилом и ломном вертикалом људског духа и меса, јесте основни покретач Кишове прозе.

Gost autor: alselone 

Galapagos je jedno od najfascinatnijih mesta na Zemlji, mikrokosmos endemskog života na kom se nalaze neke od najintrigantnijih I najinteresannijih životinja i biljaka na planeti. Ostrva vulkanskog porekla nalaze se na oko 1000 kilometara od Južne Amerike u Pacifiku i leže na ekvatoru. Ostrva su relativno mlada otkrivena su pre manje od 500 godina. Od kako ih je Čarls Darvin posetio 1835. i od kako su ga inspirisala da postavi svoju poznatu teoriju ne prestaju da budu jedan od centara pažnje kako biologa tako i turista i entuzijasta. 

Tehnički, arhipelag se sastoji od 19 ostrva koja pripadaju državi Ekvador. Put do tamo za nas je dug i naporan. Putuje se do glavnog grada Ekvadora, Kita (Quito), preko neke od evropskih zemlja, zatim se tamo preseda na let za Valjakil (Guayaquil). Odatle može dalje ponovo avionom do ostrva Baltra ili brodom. Sve u svemu to nije ispod 20 i kog sata od BG. Mi smo sa Baltre otputovali brodićem na ostrvo Santa Cruz.

   Вест да је аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд убијен затекла је двадесетједногодишњег Милоша Црњанског у једној кафани у Бечу, док је после ручка играо билијар. Све до вечери, како је забележено, у престоници је нехајно свирала музика, а далека смрт у Сарајеву чинила се стварно далеком и туђом. Црњански је, тог дана, на балу који је за Видовдан припремало студентско удружење Зора, требало да отвори забаву играјући са женом српског посланика; стога је у трену када је у Босни Гаврило Принцип циљао надвојводу Фердинанада пеглао свој фрак. Тај плес, ипак, никад није одигран: „епоха валсева била је завршена". А Гаврилов пуцањ следеће четири године папагајски је одјекивао ратиштима Европе, разбацујући читаве генерације попут оних кугли на билијарском столу.

 ОКВИР ЗА СЛИКУ

     Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетше-стогодишњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, Антони ван Левенхук, кога историја не би памтила да је остао само оно што му је било намењено да буде - трговац текстилом, свом пријатељу описује последње призоре што их је угледао кроз сочиво свог микроскопа.

     У Србији већ је недељама време чудесно за ово доба године. Царују сунце и високе температуре, а момци и девојке, жене и зрели мушкарци шетају се у мајицама кратких рукава и уским сукњама (само жене!). Ипак, чак и кад се понешто одбије на мој мрзовољан карактер, стиче се утисак да свуда влада тешка и мучна депресија једног осиротелог и смушеног друштва. Посла је све мање, пара такође, а и сам Београд као да више није онај запамћени вибрантни град.