човек кога смо сви волели.

Био је ерудита, свезнадар, полихистор, шмекер, зајебант и пријатељ. Волећамо га и сећати се. 

      За мојом мајком, за мојим оцем, за мојим братом и осталима који су ми били драги а умрли су, остали су различити папири, исечци из новина, фотографије, писма, лекарски рецепти, дијагнозе, албуми, војни картони, књижице, чланске карте, плакете, па чак и споменари...

Париз

     Никада ниси био у том граду а ипак знаш како изгледа. Распознајеш га по Ајфеловом торњу, који поносно штрчи са разгледница и фотографија. Испред њега сликају се девојке жељне великог света. Оне вештије наместе се тако да им се Ајфелов торањ појави на длану, као наговештај будућих успеха.

    Јесен је време берићета. Данас сам са пијаце донео неколико дивних гроздова хамбурга, грожђa које једино страсно волим, и прегршт зрелих парадајза, оних који су расли и зревали под сунцем. „Била је суша", рекла ми је сељанка из Брестовика, „грожђе је препуно шећера, али ситнијег зрна". Није то важно, хтео сам да јој кажем, важно је да је напокон стигло.

     Сасвим сам сигуран да никад нећу научити да летим. Не, не као што се може претпоставити - чврсто верујем да ћу једног дана, АБД*, возити неку једрилицу или нешто слично - него нећу научити да летим као што лете птице. Просто, то искуство ми није дато, није ми омогућено. Нећу, такође, никад искусити како је то кад ти читав

     Све вас пуно воли и поздравља
Предраг

P.S.

Мој блог са ауторским текстовима
Online издање књиге поезије Приватна историја
Мој мејл

    Лопови... Полицајци су посипали неки прах, четкицама га распршујући. Тамо где се одиграла пљачка тражили су отиске прстију. Њих је било много, и није се могло знати који су лоповски. Било је и мојих. И твојих. 

     Момчило Настасијевић (1894-1938), сеновит и непрозиран и шире непознат песник, предратни повучени београдски гимназијски професор, ни за свога живота није био одвећ популаран. Симболиста, опсесивно мелодиозан, самосвојног језика, архаичног, и чудног ритма... хоћу

Молим вас за мало пажње: