У духу надолазећег 8. марта, враћам се старом тексту...

Ово није социолошка студија, просто запажања са "терена".

     Наше бабе су живеле на селу, нису ишле у школу, од малена су усмераване на рад по кући (основна школа - кување и прање, напредни курс - кукичање, вез и плетење), око стоке и на њиви. Удавале су се преко проводаџика

      Kad sam već ispala najveći pervert kod Vladimira P. na blogu, ajde da iskopam još dublju rupu.

      Moja generacija je bila prilično samouka kad je seks u pitanju. Ili bar ja od roditelja ništa o cveću i pčelicama naučila nisam. Nit su se oni nešto trudili da me obrazuju (čitaj: započnu razgovor o tome) nit sam se ja raspitivala. Jesam jednom doduše, u četvrtom osnovne, onako uz ručak, pitala šta je to onanija (pročitala u nekom časopisu pismo čitalaca gde se neka zabrinuta majka žalila kako sin onaniše po ceo dan, pa da li je to normalno i

     Retko idem na koncerte bendova čije lik i delo slabo poznajem, ali kad dobijem besplatne karte, što da ne (muž, te večeri u svojstvu vozača, ljubitelj HC-a : E, vala, na Pusiket dols, ni mrtav!). Preskočiću mlade nade Operacije trijumf (muž, cinik: Jel oni misle da je Bonžovi rok?) i odmah prelazim na...publiku. O Dz. Blantu - kasnije.

     Dakle, publika. Divna, da bolja ne može biti. Nikog mlađeg od 20 godina, pa sve do kasnih četrdesetih. U Expo centar se ulazi na jedna jedina vrata, nema svađe, guranja, histerije. Red se otegao 200 metara, a svi

   Godina je 1992., prošli vek. Imam 22 godine, mrtva sam bolesna i isto toliko zaljubljena. Priča je manjkava u svakom pogledu, osim u moći predikcije.

   Tog proleća je Mesec bio u u konjukturi sa Merkurom, a Venera u trećoj kući. Saturn je izlazio iz pete kuće i ustupao mesto Suncu. Grad je uništio useve, ratari blokirali puteve tražeći od vlade gorivo, studenti protestovali, a Mali Đokica je našao devojku. U nizu događaja koje će sledeće generacije učiti kao presudne, desio se i taj prelomni trenutak za sudbinu jednog dečkića i jednog naroda. Narodu

   Odmah, na početku, da se ispovedim. Ja sam žena. Vozač. Loš vozač.

     Vozim Opel kadet - suzu (od milošte SuzAna) iz 85. godine. Moj auto ima bogat unutrašnji život i radi kad mu je i šta mu je volja. Moje je da osluškujem i nadam se najboljem. A retko kad izađe na dobro.

     Vožnju sam položila u poznim godinama (30) i od tada vozim svakodnevno. Živim u teškom predgrađu i da bih se dokopala dokopala vrtića, škole, posla, lekara...moram da vozim. A nije mi se dopalo ni na prvom času vožnje i ne sviđa mi se ni devet godina kasnije.

    Пре пет година сам у школи имала савршену генерацију. Нису баш сви били одликаши, али су били радознали, активни, жељни да промене свет. Идеална комбинација за рад и забаву. Правили смо мешавину рецитовања и певања рок песама (гост нам био Пера Јањатовић чија је књига "Песме братства и детињства" и била повод) ,

     ових дана на блогу...

Ово није социолошка студија, просто запажања са "терена".

     Наше бабе су живеле на селу, нису ишле у школу, од малена су усмераване на рад по кући (основна школа - кување и прање, напредни курс - кукичање, вез и плетење), око стоке и на њиви. Удавале су се преко проводаџика (па шта добијеш на бингу, добио си), одлазиле да живе

    Човек би помислио да ја ништа осим читања у животу не радим и људе делим на добре - који читају и лоше - нечитаче. Ма какви! Читава сентиментална повест мога царстава говори потпуно другачије. Као свака поштена друштвењакиња искључиво сам се заљубљивала у математичаре и сличну боранију. А они, по дифолту (живела српска

      Рад у средњошколској библиотеци је рај на земљи. Никада се од тога нећеш обогатити, али ћеш уживати (дијаметрално супротно проституцији). Шта читају библиотекари? Оно што морају, дакле, оно што читају ученици: сабране Купохоличарке, Исидоре Бјелице, Спонзоруше, Љиљане Хабјановић Ђуровић,  (не, немамо Рањени орао! Како