Jedna davna zurka, gomila alkohola i nedozreli klinci. I dim. Prvi put upoznat, prvi put uvucen…ljubav na prvi pogled. Ljubav koja se delila u krug. I posle toga…zaborav. Onaj tako mocan, tako realan…tako…tako zarazan…

Dosla je zatim druga zurka, treca…deseta. Ljudi su postajali manje bitni, a taj divni dim sve vazniji. Idealna veza. Onda sam prestao da iscekujem,

U ovom blogu sam odlucio da kukam.
Ispricacu vam svoju tuznu pricu.
Samo ne znam odakle da pocnem…od krajnje nesrecnog detinjstva ili mozda da pricu krenem unazad, od dela kada skacem pod voz, pa se kao film odmotava…taj fazon…

Ubacicu sve one grozne reci kao sto su alkohololizam, droga, nesreca, smrt, otkaz, batine…

Pa cu jos da zakitim sa amputacijom,

 

 

Rasista sam. Jos odavno. Kad sam bio u osnovnoj skoli, nedaleko je bio studentski dom Lola, gde je u to vreme bilo mnooogo crnaca i Arapa. E, oni su redovno igrali fudbal u mom skolskom dvoristu, nikada nije bilo slobodnog termina za nas. Tad sam to klinacki povezao, i to je nekako ostalo u mojoj glavi do danas…

Kazu Srbi za sebe da nisu rasisti. Potpuna zabluda.

 

Sve moje reci su laz

Rekao sam ti da te volim, da te zelim, da si mi draga

Lagao sam

I ono da imam auto i stan. I dosta para na racunu

I to sam ti slagao

Ne, necu zavrsiti fakultet i nisu mu ostala dva ispita do kraja

Ja cak ni indeks nemam

Laz

Nikada nisam bio u Tunisu

 

Pogledom me svojim okamenila. Prodoran pogled, tako nežnog bića, nisam ni sanjao da me može tako oboriti. Pogled nežnosti, pogled iskrenosti...pogled sanjara, čiste duše. Pogled u mene...

 

Osmehom me svojim očarala. Vesela duša ta je moju dušu veselu probudila. Nešto što je dugo uspavano bilo, što dugo nije svetlost dana videlo.

Kad su me kao malog pitali sta bih voleo da budem kad porastem, odgovor je uvek bio isti. General u penziji. I nije to slucajno…

Postoje ljudi koji u zivotu grabe. Novac, karijeru, slavu…klikere. Ja nisam od tih. Uvek sam hteo ‘leba bez motike. Zapocinjao sam svasta, zavrsio nisam skoro nista. I lepo mi je. Bar do skoro bilo.

Onda sam zapao u neke sulude misli,

Izmakao sam stolicu ispod sebe,i za tren je sve bilo gotovo…gusenje, mrak, neka svetlost, sve jaca…a onda-sto za rulet !!!

-Dobar dan gospodine, polozite ulog

-Ali, ali…sta je ovo?

-Kako sta je…pa rulet

-Vidim da je rulet…ali odakle, kako…pa ja sam…

-Da,jeste…ali ovde se odlucuje gde cete dalje…polozite ulog

 

 

 

Ne volim ruske klasike. Dosadni su. I povrh svega neiskreni. Ako tome dodamo da spadaju u obaveznu lektiru, nekako mi odbojnost postane jos jaca. Oprostite gospodo ruski klasici, ali jedan Goran ne ceni vase tekstove…

Andric mi je plitak. Mislim, kapa dole, covek je Nobelovac, ko sam ja da mu sudim? Ali, pisao je za narod, za raju. Svima razumljivim stilom,

 

Dragi moj citaoce…ti sad ocekujes od mene neku lepu pricu, znam. Ali nje nema. Prosto, mogao sam sad da pisem o cemu sam hteo, inspiracije mi nikada ne fali…ali resih da se obratim tebi. Tebi zbog kog svaka moja rec i postoji. Kome bih ja pisao da tebe nema? Sebi? Lazno skromni ljudi pricaju te price…svako zeli publiku, svako zeli pohvalu, svako zeli aplauz. I kritiku, zasto

 

 

Koji je razlog naseg postojanja? Ha? Filozofsko suvise? Ok…ajde ovako…sta vas u zivotu najvise usrecuje? Znam da sada naviru odgovori ko ludi, zavisno od