Boli  nepoznato, baca u neizvesnost, magluštinu tmurnu gde ne možemo da se vidimo, razaberemo, dodirnemo.. gde samo dah i uzdah naslućuju težinu.

   Nemamo meru za kamen da se popnemo iznad tog nedoživljenog, uraganskog, razdirućeg tako majušnog , a tako ogromnog, pola vasione dodiruje. Da se popnemo za sekund izbavljenja, premoštavanja toga uznemirujućeg, neznanog tvorca  trena ustalasale tačke u nama.

   Izgubljeno se osećamo kad trnci krenu od malog prsta, u stomaku jurišaju, pogađaju nenadano, al’ sigurno, u grudima po koji eksplodira, u grlu zastane, premišlja se ,  na temenu pokušava da izbije i objavi pobedu.

   I, nemilo se osećamo u neprepoznavanju sebe kao slučajnosti, prolaznosti , večnosti što se nada.

  Да ли је случајност да се на Савиндан , 27. јануара родио Лукијан Мушицки, владика , просветитељ, песник, полиглота...? Верујем да није.  Великан који је био испред свог времена, а о њему се тако мало зна ! Нема годишњицу, ретко се спомиње његово име, сем у родном Темерину  у  којем однедавно  име  Лукијаново  носе  културни центар,

… ili kako se zanemariti, ili izbeći… ili kako se prepoznati…a, ne znati…

 Šta mi imamo sa sobom?

  Ništa, dok nam odozgo ili odozdo ili negde iz sredine ne zazvoni pulsirajući na kraju noktiju, na  završetku vlasi...u nesigurno-nevinom  pogledu, u najkrajnjijim  stanicama  tela…um, strast i duša što ga veličaju kao dobrog  domaćina čiji rođaci žive  u tihom disanju, šapatu na uvo, u nedodiru usana…

 Šta bismo mi sa sobom?

  Ništa, prepustiti se ćutanju i tihoj patnji, divljim  malim životinjama neprespavane noći što zvezde mešaju do besvesti i osvežavaju se u jezeru aždaja kojima kiseonik  izvire na uši i eksplodira u nepoznatom značenju.

   Pisao sam predsedniku Republike Srbije  Borisu Tadiću, da mi odgovori na jednostavno, ali za mene  vrlo bitno pitanje: da li je meni kao mirnodopskom  vojnom invalidu šeste grupe država Srbija  bila dužna da uplaćuje doprinos za beneficirani staž i ako nije, zašto nije? Naime, na osnovu 32 godine  radnog staža u penzijski staž mi je  priznato i upisano  8 ( osam ) godina beneficiranog staža tako da sam  u punu  starosnu penziju otišao sa 40 godina staža, dok mi je visina penzije, na koju se ne žalim, obračunata  na osnovu 31 godine staža, jer  nikome nije u obzir uzimana ’93-a. Za osam godina beneficiranog staža nije uplaćen ni dinar doprinosa.

    Nema druge, raskrčiti u sebi sebe, stalne stanare privoleti  ili  zaobići, ukoliko je moguće, prijavljene podstanare umiriti, rasterati bespravno useljene, ne plaćaju ništa, zamandaliti vrata ( prozore zakovati daskama) pred onima što su u čekanju razapeli šatore na obalama kapilara i unutrašnjim obroncima lobanje nadajući se brzom ulasku ne hajeći  za uništene travnjake, zatrovane izvore, zagađen vazduh... izbledele misli, zaludne emocije,  izgubljena nadanja... Nema druge, krenuti prvo protiv sebe, zaokrenuti u sebe.

   I, šta sam očekivao, čemu se nadala, rasporen listom suvog kukuruza?!

    Visoko dva metra, moćno, čisto...nudi se...široko taman  toliko da u njega stane vitka dama sa haljinama od struka što su po zemlji zahvatale dva kvadrata, bujnom punđom i raznoraznim šeširićima, perjem od retke živine, iglama sa rubinima ili nobičnim ukrasima koji su morali da izazovu pažnju ošacivača. Oko njega zlatasto drvo, izrezbareno nekim čudnim vijugama, preslikanim iz mozga tvorca; na metar od poda sto za nalakćivanje, nalickivanje, puderaj, iščešljavanje kosa, šminkeraj...i ono večno pitanje „ ko je najlepši na svetu“. Ovo ogledalo je verovatno uvek odgovaralo „ti lepotice“.

    Где нестаде Јарил  ?  Хтедох  нешто да прочитам  од његових ранијих текстова, да ослушне мало музике, кад оно ме дочека  " Блогер нема  објављење текстова ". Знам човек до јуче писао изврсно, занимљиво, умно, душом ... Зна ли когод разлог  ?

  Не успевам у континуитету да пратим догађања на блогу. Прво што ми паде 

   Paperjasti goluždravac  zeva nadu iz limenog korita, koža crvenkasto-braon naslućuje paperje. Nemoć ga ophrlila mladog, nit' zna šta je život , nit' šta je posle, a voda može svakog časa da naiđe i odnese nadu. Kad ona ode praćakanje ne pomaže.

   Nešta bi jadničak da kaže  , reči ne izlaze , možda i govori , al' ga ne razumemo. Nema krila da bi odleteo. Njemu je za život potrebno  baš to , let u život odakle nema povratka. Zašto su ga ostavili u toj neizvesnosti, da ojača, da se sam  onako providan i prirodno nezaštićen

   Knjige  su skupe, ali nisu glupe - čuh jednom  - knjiga je čovekov najverniji prijatelj / pored psa /- ona pruža nova saznanja, otvara oči , vodi te kroz život...  drži se knjige i biće ti sva vrata otvorena , savetovali su stariji.Kada sam započeo  " žešće" da  čitam i  družim se sa knjigom / Dostojevski , Frojd , Miljković , Šeli, Kami, Stendal, Andrić, Crnjanski... /i danima se ne odvajam od njih, stizale su primedbe kako ne bih trebao da čitam   " svašta " , knjige znaju i da pokvare čoveka, da ga zavedu , drugačije da misli