Nikad kraja putovanju od skoro šezdeset  godina uz osećaj da to putovanje  traje mnogo duže i od mnogo pre nego što su me napravili majka i otac u kući od kamenja između kojih je bura razvejavala dosadu i sunčeva svetlost pripomagala zametanju i odmetanju. Kažu da je sve započelo u Vrlaniji, starom mlinu,  u vodi koja je davala  hranu i bila hrana, kada su  devojčica i  dečak izazivali sudbinu, devojčica se okliznula i pala u dubinu , a  zahvaljujući dečaku i svojoj bujnoj kovrdžavoj riđoj kosi bistra   dubina ju je odbacila na površinu. Ovce  nisu bile svesne da su mogle da ostanu bez  mlađane čobanice. Smreke su se nasmejale, bajami razigrali, smokve razduševile....

Ti si oduševljen

Ti uživaš

Tebi je sada sve potaman

Došli su dečaci sa ćoška

Ovoživotno se u Potajnku rasporedili

izazivajući smisao zaklinjući se Ocu i Zimzelenu

Ne bojiš se više mraka

dok se nad Beskonačnim stubom bekelji sunce

I mesec bi mogao da stane u čašu mleka

Hajdemo šinobusom po Panoniji da sejemo reči

one koje smo zaboravili i one koje još nismo izgovorili

od kukuruzne svile brkove da pravimo

vrane da nateramo da nam donesu po fraklić duda

Prazne ulice da privolimo na ljude

     " Nedavno je  u slavističkim krugovima - kao grom iz vedra neba ! - odjeknula vest da su čuveni vukovci, akademik Ljubomir Stojanović i akademik Aleksandar Belić, postuhmno otkrili neke nepoznate činjenice o životu i radu Vuka Stefanovića Karadžića. Osim podataka da je tvorac serbske azbuke, tj. Otac, Sin i Sveti Duh serbske književnosti bio dobrovoljni davalac krvi, najveću senzaciju izazvao je podatak da se on aktivno bavio fudbalom, tačnije - da je kao centarfor vodećih evropskih klubova zapravo bio najslavniji golgeter svoje epohe! „

  U noći između subote i nedelje u Temerinu je mučki napadnuta “Devojka koja se češlja“. Noćni razbojnici, verujući samo u silu, divljački su nasrnuli na njenu lepotu, nežnost, nevinost, postojanost u vremenu i prostoru.

   Znam kad se rodio (koliko smo popili piva !), znam mu majku i oca, dedu i babu, on je moj srednji kumić, član Kumovskog klana, poznat lik u svojoj sredini i šire, kako i ne bi bio kad je svakom fudbalskom timu dao bar po jedan gol. Već ga pamte generacije iako  je tek u tridesetoj. Profesor fizičke kulture, nenametljiv, skroman, voli da sasluša, ali ne da na istinu, široke je ruke, srca i duše, ličko-lalinsko-bačko-banijske. To je moj kumić Danilo Dado Bobić. Šta je to moja kumčina uradila!? Poklonio je martovsku platu stradalom Japanu.

    Prošlog avgusta ispred

   Kako čovek može lako da se ogreši ne gledajući dalje od  dometa očnog vida , ne gledajući drugim čulima, uzimajući zdravo za gotovo, osudjujući ispravno i normalno, ne ulazeći u opravdanost, u dubinu, verujući da je ono što vidi to i ništa drugo, verujući samo sebi ili delu sebe, ne proveravajući sliku, pojačavajući ton u glavi  i pored šumova, upozoravajućih. Nezdravo je dugo biti u grešnom stanju. A, ja sam  skoro petnaest godina, grešio dušu, bio u zabludi, osudjivao…iako mi je isprva bilo nežno, skoro ganutljivo videti

  Prihvatam sve fizičke poslove!

 Sređujem bašte, ašovim, ravnam, kupim lišće, odnosim  baštensko smeće( i obično kućno), kopam kanale i temelje..

.Atila, telefon 060 35......

 Čitam Zilahija Lajoša, znaš ono „Ararat“, „ Samrtno Proleće“, „Kad duša zamire“...bio je neki   čudan čova i naš ovdašnji, ne bi ni pola znali o tom vremenu, lepotama i  strahotama koje u čoveku i danas žive, da nije bilo Lajoša slikara istorije i čoveka. Njega nije potrebno razumeti dovoljno je prebaciti se u ono vreme ili ga dozvati u ovo. Gledam kako danas ljudi, posebno mladi, ne znaju šta će i kuda će, vrzmaju se u krug ne bi li zaradili koji dinar da bi se kasnije u kafićima pred društvom i devojkama  pravili važni, a sutra il’ prekosutra ponovo, ista priča.

   Није  од великог значаја  само на данашњи дан  спознати и препознати љубав, пријатељство, наклоност, драгост, умилност, сусретљивост... Цветом, парфемом, делом одеће, накитом...-  изазвати, заслужити, купити   пољубац, загрљај, блискост, интимност . .. Ни овим текстом  привући, заинтригрирати,  опчинити  женску емоцију,

Померањем казаљки на часовницима за један сат унапред данас у 02.00 на 03.00 часа, почиње летње рачунање времена.

   Noću između 12. i 13 . februara 1961. godine Branko Miljković je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke “Uzalud je budim” (1957), “Poreklo nade” i “Vatra i ništa” (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama “Smrću protiv smrti”(1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovićem (1934-1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog.

   “U celom tom opsežnom radu pokazao je