ВИРУС ЖЕЛИ ДА СЕ ШИРИ, ЏОГИРА, ВОДИ ЉУБАВ И ДОПРИНЕСЕ ЕВОЛУЦИЈИ

 Микроби су највећи убица људског рода у историји. Као такви, они су и пресудно обликовали људску историју. Нису то били некакви Кир, Константин, Карло, Фридрих, Петар, Милош, Александар и други организми које називамо „Великим“.

Били су то – микроорганизми.

ТРАЖЕЊЕ МРАКА

          Први концерт неког бенда – ВИС-а (вокално-инструменталног састава) како се тада говорило, па још из престонице, у варошици је био догађај године. Карте су плануле, а излепљене плакате загледане сваког дана да се провери да случајно нема неких промена.

          Најзад је дошао и тај дан. ВИС је стигао

            - То ће се демократски одлучити! – завршио је спикер.

            Устао је и искључио ТВ. Ручно, на самом апарату. Није употребио даљински јер је то посредник, желео је да се лично обрачуна.

            До тада је мислио да је даљински у његовој служби. Као миксер, усисивач, вентилатор. Да му олакша живот, учини га пријатнијим и здравијим. Међутим, добијао је речи и слике које су га узнемиравале, затим збуњивале. На крају чак и вређале његов осећај правде и здравог разума.

 Mnogo je bilo opominjućih tekstova o posledicama uranijuma i njegovom zračenju.

Veći deo neeksplodirane municije je pokupljen, ali šta sa onom - daleko brojnijom - koja je eksplodirala i ostala u zemlji?

Na trovanje zemlje, vode i vazduha - na mikronske čestice koje raznose vetrovi po bližoj i daljoj okolini - obično se zaboravlja jer posledice nisu trenutne.

Kako ublažiti posledice uranijumskog bluza

Nikad nije kasno da se posledice bar ublaže.
Međutim za to

Autor:  Juval Noa Harari

 FEJSBUK I  LJUDSKE ZAJEDNICE

 Kalifornija je navikla na potrese, ali politički tremor američkih

izbora 2016. godine ipak je za Silicijsku dolinu bio neugodan šok.

Shvativši da su dio problema možda i oni, računalni čarobnjaci

reagirali su na problem radeči ono što inženjeri rade najbolje: traženjem

tehnološkog rješenja. Najsnažnija reakcija bila je u Facebookovu sjedištu

u Menlo Parku. Naravno. Facebook se bavi društvenim mrežama, pa

je najviše usklađen s društvenim nemirima.

Nakon tri mjeseca preispitivanja, 16. veljače 2017. godine Mark

Zuckerberg objavio je hrabar manifest o potrebi stvaranja globalne

zajednice i Facebookovoj ulozi u tom projektu. U govoru koji je nakon

toga uslijedio na prvi put održanom Facebookovu samitu zajednica 22.

lipnja 2017., Zuckerberg je objasnio da su sociopolitički nemiri našeg

doba - od raširene zloporabe droga do ubojitih totalitarnih režima -

velikim dijelom uzrokovani raspadanjem ljudskih zajednica. Zažalio je

što „desetljećima broj članstva u raznim vrstama takvih zajednica

opada za čak četvrtinu'. „To je mnogo ljudi koji sada smisao i podršku

trebaju pronaći negdje drugdje." Obećao je da će Facebook biti

predvodnik borbe za obnovu tih zajednica i da će njegovi inženjeri

preuzeti teret koji su odbacili župnici. „Počet ćemo razvijati neke alate",

rekao je, „kako bismo olakšali izgradnju zajednica.“

Пространи трг око бисте радничког вође још увек је био заковитлана црна рупа. Пунио се и празнио у напетој вреви, вртешка возила је отицала кроз шест прстију положених на њега. Није било продаваца вечерњих новина и узвикивања наслова,  велики сат више није висио на средини заклаћен на ветру; са  бронзаног чела вође сливала се опора туга новог миленијума и са бркова капала на трг.

Из романа ВРТОВИ ВАВИЛОНА

На улазу испред Пеђе се испречи вратар. Мали, глават, набијен.

- Малочас сам изашао – подсети га Пеђа.

- Знам – одврати он. – Такви су опасни. Дигни руке. И сачекај да питам.

- Шта да питате?

- Када ће помрачење!

Е, вала ћеш ти помрачити, помисли Пеђа. Јачи јеси, увежбан, али непросветљен. Заплашен од нечега што се овде догађало...

Окренуо се и махнуо руком:

- Момци, идемо! Овде је само један; к`о ниједан!

                        КАПИЈЕ ВРЕМЕНА

            Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.

            Ево тог записа:

            „Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.

            Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.

            А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.

            Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“

МОЋ И СЕНКА

На почетку романа Чеда Недељковића („Тежина сенке“, „Сигмапревент“, Врњачка Бања, 2017) прочитаћете опис кратког и необичног телефонског разговора. Кад политички првак странке која је сваким даном све јача подигне слушалицу, чује познати глас и само једну реченицу: „Крава је за продају“.

Ова, наизглед шифрована реченица, сажела је у себи вечити проблем уметности – однос према конкретној, актуелној власти. Током историје, свако знање, вештина, стваралачки замах, темперамент и инспирација били су својина власти или имали неку цену. Тако су створени монументи светске историје: од Вавилона и пирамида до Партенона и наших манастира. Они који не би на то пристали, уз тежак живот, остајали су непризнати и непознати.

          Ово је основна тема романа  ТЕЖИНА СЕНКЕ, приказана кроз животне судбине неколицине бивших ученика истог одељења.

Развојем „Твитера“, уз кратке поруке, објаве, слогане, афоризме... почеле су да се појављују „твит“ приче, „флеш“ приче, кратке-кратке приче...

Међутим, историја најкраће приче много је дужа. Најпознатији је Аугусто Монтеросо (1921 -  2003) рођен у Хондурасу, прешао у држављанство Гватемале, добитник највећих књижевних награда Јужне Америке. Његова најпознатија кратка прича је „Диносаурус“: