НАЈВЕЋИ МОРАЛНИ ИЗАЗОВ ПОСТМОДЕРНОГ СВЕТА
Итало Калвино је једном приликом савремени свет упоредио са паклом; у таквом свету, сматра он, једино нам преостаје да препознамо оне који паклу не припадају и дамо им шансу. Има ли друштвених и моралних алтернатива?
За производњу и проток идеологије глобализације, по речима недавно преминулог Пјера Бурдијеа, брину се ’доксозофи’, ’техничари мњења-који-себе-сматрају-ученим’, а који потискују праве филозофе и политичке проблеме постављају на исти начин као и пословни људи, политичари, и политички новинари (Бурдије, 1999, 15). Та идеологија, примећује исти аутор, састоји се од најкласичнијих претпоставки конзервативне мисли свих времена и свих земаља. Ипак, она забрињавајуће успешно постиже свој циљ, и то углавном употребом два међусобно неспојива аргумента, чија нелогична комбинација као да доприноси њиховој идеолошкој делотворности.
Један аргумент састоји се од рационализације новог економског поробљавања ... света као сурове али економски нужне планетарне промене; други се односи на величање новог поретка као коначно остварене телеологије једне прогресивне историје. С једне стране, прибегава се упорном, дугорочном симболичком ’утувљивању’ (новине и телевизија), све док, кап по кап, несвесно упијени ставови не постану свесна уверења и док ранокапиталистичка визија људског живота, као немилосрдне борбе за опстанак, не постане једина могућа, самподразумевајућа, очигледна опција. (Бурдије указује на читав скуп претпоставки који се намеће као неизбежност: инсистира се да је максимални приход, дакле, продуктивност и компетитивност, крајњи и једини циљ људског рада; или, пак, да је немогуће одупрети се економским силама; или се врши коренито одвајање економског од друштвеног, које се оставља по страни и препушта социолозима као нека врста отпатка.)