ДЕВЕТ РЕПОВА ЛИСИЦЕ

У дневничким белешкама на почетку ФОРСИРАЊА РОМАНА-РЕКЕ Дубравке Угрешић (НИН-ова награда за роман године 1988. године – пре 30 година!) пише:

„.... Навратила је и моја пријатељица Сњежана и питала ме о чему ћу то писати. Па, ја бих о писцима, рекла сам. Па стално пишеш о писцима, рекла је. Само добри писци могу писати о било чему док лоши морају пазити на тему, додала је. Што могу кад волим писце зато што су тако мали, па ми их је жао, рекла сам ја...“

Те реченице су биле пророчке. У том роману и каснијих десетак књига есеја, прича и романа Дубравка Угрешић је заиста писала о писцима, писању, светским књижевним циркусима званим фестивали и симпозијуми и утврдила: писци јесу „мали“, али нема никога ко их због тога, или било чега другог, жали.

ДА ЛИ ВАМ ТРЕБА ИЗВОР НАФТЕ?

Веровали ви или не, али ја сам на лутријама два-три пута добио по 2 и више милиона евра, наследник сам господина Мишела Анреуа који има петро-компаније, наследник сам још неколико њих, саучесник у преносу милиона долара из Нигерије са кћерком неког нигеријског генерала и то бар два пута, а ако нисам

БЕЛИ ГАЈТАН АЛБАНСКЕ МАФИЈЕ

ИНТЕРВЈУ: ЈЕНС-МАРТИН ЕРИКСЕН, ДАНСКИ ПИСАЦ

ЖРТВЕ МАФИЈЕ ЗБОГ ЖУТЕ КУЋЕ

Роман „Бели конопац за Филипа Депреа” јесте фикција, али је и сазвучан са реалношћу и стварним личностима у канџама политичко-криминалне номенклатуре Косова

Као најузбудљивији политички трилер

„ИДЕ ШПОРЕТ, ВУЧЕ ШИФОЊЕРИ...“

          Полазак првог воза, димљивог и бучног, био је велики догађај за Београд. Тог 23. августа 1884. године организован је свечани испраћај са иностраним гостима и путницима, цвећем, певањем и пуцањем из топова.

          Пре тога, пруга Београд – Ниш била је проверена у појединим деловима

ГЛУМАЦ НА ПОЗОРНИЦИ

Професор nsarski (у тексту BIBLIJA LJUBITELJA KRATKE PRIČE код horheakimov -а, у коментару под насловом Dva kratka incidenta) подсетио ме је на причу коју сам писао на “задату тему”:

Нсарски пише:

Incident drugi: Ovo je pominjano kao briljantni početak jednog diplomskog rada na Yale school of drama (nju su posećivali, T. Williams, Salinger i ostali lumeni). Ovaj student je napisao početak drame koja nikad nije završena niti izvedena. Ali, kažu profesori škole, da je ideja odlična i nažalost nezavršena. U pitanju je drama, naravno.

Dakle, izvesni aspiring glumac dobije ulogu u nekoj predstavi. Predstava se odigra, pohvale uslede, i taj glumac, srećan zbog tog uspeha odluči da više ne silazi sa bine. Odluči da živi u tom pozorištu, na toj istoj bini, da mu tu donose hranu, da tu spava, da mu život tu bude...Kraj nikad nije napisan, ali su ga profesori sa Yale Univerziteta uvek isticali kao primer briljantne ideje koju niko ne ume istinski da dovrši.

Ту драму ја сам својевремено довршио као причу. Значи идемо, ево је:

ЛИМУН СА ВОТКОМ

или

Песма која се најлакше памти, а најтеже рецитује;

не може да се чита, па чак ни запише

Можда може да се, некако, преприча?

У спомен Петру Пајићу и Брани Петровићу

КОДЕКС ЖУТОГ НОВИНАРСТВА У САЛУНУ

            У средини „Нултог броја“, последњег романа Умберта Ека (1932 – 2016), аутора «Отвореног дела»,  „Имена руже”, „Фукоовог клатна”, „Прашког гробља”, „Историје лепоте” и „Историје ружноће”... есејисте, филозофа и лингвисте,  испричан је виц који вас, сам по себи, неће посебно одушевити.

            «Јаше каубој кроз прерију кад у једном тренутку зачује глас који му каже да оде у Абилин. Кад је тамо стигао глас се опет јави: «Иди у салун и све што имаш уложи на број пет на рулету». Каубој, опијен небеским гласом, тако и учини. Међутим, куглица се заустави на броју осамнаест. Глас му онда прошапта: «Баш штета, изгубили смо»».

            Кад прочитате роман сетићете се тог вица и схватити да се он може „читати“ и као Екоов  ироничан коментар последњих пола века историје Италије и Европе: Баш штета, каже Еко, изгубили смо „верујући речима превртљивих политичара и лицемерних црквених кругова, „небеским гласовима“ тајних служби и мистериозних ложа, опљачкани кроз корупције и непрестане обмане јавности“, у чему новине и новинари имају значајног удела.

АПЛИКАЦИЈА АКВИНСКИ

„… Тржиште је преплављено апликаци­јама, развија се и нова генерација кортагената који се стављају и на врх лобање, а не само иза ушију, тако да пријем менталне апли­кације више није везан за један улаз у сферу свести. Догађај игре или садржаја апликације већ постаје вишеструко сложенији него кад смо почели са Мондријановим ПП-ом. А свакако можемо све брже да урадимо кад нас је само троје.

Девојка је зачкиљила. Веберинг је то приметио и благо се осмехнуо.

– Четворо нас је овде – исправио га је Веберинг и погледао удесно ка холограмској пројекцији жене која је титрала бледопла­ вичастим сјајем, повремено се осмехивала и климала главом, а онда се окренула ка свом мужу и рекла дубоким, заносним гласом филмске диве:

– Волим када то кажеш.

УЕЛБЕК, МАРОЈЕВИЋ И САЈТ Б-92

 Добро сте прочитали: у питању су француски писац Мишел Уелбек, наш књижевник Игор Маројевић и овај овде, присутни сајт Б-92.

 Повезује их једна ређа заједничка тема и Маројевићево коментарисање коментарисања на овом сајту. 

 У роману „Карта и територија“ Уелбек је констатовао да је управо свирепо убијен,  описао своју сахрану, споменик на гробу и догађаје потом.  Успут је себе помало похвалио: „Био је добар писац“ кажу за њега, спроводу присуствује стотинак његових читалаца свих узраста и оба пола; једна млађа дама баца белу ружу на ковчег, а његова слика бива украдена па нађена и продата за шест милиона евра...

 Успут је много пута поткачио француску и америчку књижевно-сликарску сцену, али се уздржао да буде и главни лик у роману: Мишел Уелбек, писац је споредни књижевни лик, а главни је млади сликар који фотографише и дорађује мапе француских департмана и слика Уелбека, а успева по опробаном рецепту још их 19. века – уз свестрану подршку једне моћне старије даме.

 Игор Маројевић описује своје троструко самоубиство, сахрану, свађе током ње и коментаре на сајту Б-92. Ово је почетак и крај његове приповетке објављене у „Летопису Матице српске“ марта 1916. године.