To nije velika pesma, ni brilijantna politička analiza. Ali oskudni redovi koje je Ginter Gras objavio pod naslovom „Šta se mora reći", jednom će se ubrajati među njegove najuticajnije reči. One označavaju prekretnicu. U njima se nalazi rečenica koju više nećemo moći da izbegnemo: „Nuklearna sila Izrael ugrožava ionako krhki mir u svetu". Ova rečenica podigla je pravu buru.

           Bobo je lutka koja dobila batine mnogo puta, jer ima jednu nezgodnu osobinu; naime, kada ga gurnete na zemlju, on se iznova uspravi i prosto vas poziva da ga opet udarite. Prve batine dobio je kada je snimana simulacija u kojoj ga odrasla osoba gura, baca i čak udara čekićem. A onda je dobio još gore batine kada je taj snimak prikazan deci kojoj je, zatim, Bobo dat da se s njim igraju.
         

          Neposredno nakon poraza, Boris Tadić se pojavio pred novinarima, čestitao Tomislavu Nikoliću (prilično neubedljivo i to mogu lako da razumem) i izjavio da se ne oseća odgovornim za poraz, da bi neposredno potom usledila i opravdanja, kako od Tadića, tako i od kolega iz njegove stranke, a kad kažem „njegove" mislim upravo na vlasništvo, ne na rukovođenje. Kriva je loša izlaznost, odnosno apstinenti, krivi su beli listići. Demokratski

           Zato što je Hilari rešila da svrati na kafu, krenuo sam mnogo ranije nego što bih to inače učinio, već unapred iznerviran mogućnošću da zakasnim na književno-istorijsko veče sa Dubravkom Stojanović. Ispostavilo se, međutim, da je Hilari na saobraćaj delovala neočekivano blagotvorno, te sam most prešao veoma brzo, i to u polupraznom autobusu, pre svega zahvaljujući kontrolorima

           Nenaspavanog i prilično nesrećnog zbog povratka u tmurni Beograd, vest koja me je najviše zainteresovala je, bez sumnje, pismo koje je Sreten Ugričić uputio svom izdavaču i glavnom uredniku NIN-a. Ovo me pismo nije iznenadilo zato što sam osobito navijao da Ugričić dobije NIN-ovu nagradu. O NIN-ovoj nagradi, moram priznati, odista nisam razmišljao prethodnih nedelja, pomalo i zato što sam za to bio suviše zauzet, a ponajviše jer me ono što sam

          Pokušavam uporno da zamislim jednu situaciju. Jednoga dana u dalekoj budućnosti, dalekoj i ne verovatnoj, sedim na promociji svoje knjige (šbb-kbb, dakle), i na tu su me promociju verovatno naterali da dođem jer su mi književne promocije po pravilu veoma neprijatne, i neka sam na toj promociji, recimo, trezan (to bi mi bio prvi put da trezan pričam o svojoj prozi). Dakle, smeškam se i odgovaram na ona

Na Blicovom sajtu u sasvim prikladnoj rubrici "Zabava", pronašao sam tekst (prepričavanje, sinopsis; kako bi se to već zvalo, ne znam) o intervjuu koji je hrvatska manekenka Nina Morić dala nekoj italijanskoj televiziji. U tom intervjuu, dotična manekenka je rekla da ju je otac seksualno zlostavljao kada je bila dete, da je zbog toga sa 16 godina pobegla iz Hrvatske, te da se tek sada oseća dovoljno jakom da o tome govori. Između ostalog (piše Blic), govorila je i o tome kako je u nekoliko navrata bila hospitalizovana zbog anoreksije i samopovređivanja.

           U jesen 1970. Natanijel upisuje kontrabas na Džulijardu, pod mentorstvom H. Menša, bivšeg člana njujorške filharmonije i jednog od najistaknutijih američkih kontrabasista. Ambiciozan i prepun energije, Natanijel je vrlo brzo postao i deo velikog koncertnog orkestra škole. U početku je, dakle, ova pripovest obična bajka - profesori imaju samo reči hvale, inteligentan, talentovan, vredan, uvek raspoložen i besprekorno