1. Postojeći izborni sistem u Srbiji, u primeni od 1992. godine, ima katastrofalne posledice zbog forsiranja partokratije i plutokratije, a na štetu demokratije. Proporcionalni izborni sistem, tj. sistem lista, u uslovima samo 1 (jedne) izborne jedinice (od 2000. godine) pogoduje stranačkim vrhuškama da lakše realizuju ekonomske
Jedan od glavnih uzroka epidemije zvane „VODJA" u Srbiji svakako je licemerno ćutanje i kameleonstvo tzv. intelektualne elite. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati akademici, umetnici, ugledni intelektualci, naučnici, univerzitetski profesori, sportisti, biznismeni... koji svojim javnim nastupima promovišu slobodno, kritičko mišljenje i argumentovano osporavanje aktuelnog režima.
Da nema predsednika SANU i još par akademika, da nema Vesne Rakić Vodinelić i
Oni što kukaju za neizvršenim vojnim udarom '91 (a tražili bi vrišteći smrtnu kaznu posle mesec dana za one koji bi taj vojni udar izvršili);
i oni što nariču za 6. oktobrom dvehiljadite (obožavaoci "naših navijača" do 10 oktobra i pljuvači Đinđića zbog njih od 11. oktobra) - to su isti koji su prizivali i prizvali 13. mart.
Taj 13. martje bio dan bez Đinđića, kad on više nije mogao da se brani od novih vlasnika njegovih stavova i mišljenja, dojučerašnjih pljuvača i podsmevača onome što je radio.
Oni sigurno nisu Đinđića ubili direktno ali se podsmevaju i hnjemu i svemu što je on gorovrio i radio čitavog svog života.
Pita Tadic:"O gospodo ministri,ko to lose radi svoj posao?
Dacic: Nisam ja,ali bi mogli malo da promesamo karte...
Dinkic: Nisam ja, casna rec, hvalio si me, ali eto mediji nisu prijavili
Ljajic: Nisam ni ja
Pa ko je onda ?
Videcemo,
Trajanje ministara zavisi od Vas samih-prica se po carsiji da je poruka Dvora.
Elem, da kovertiram potez:
Moja prognoza za Dvojac bez kormilara kad udjemo u EU
Boris Premijer-Toma predsednik
Brzo,kratko i jasno:
1. Rastrcali se po zemlji Srbiji i svetu kao pred izbore. Vise se busali
Ako bi se pravila TOP lista profesija, na čije
Рат је ултимативна коцка, нема већих улога. Одлука да се иде у рат значи и прихватање последица те одлуке. Рече лепо нешто у том смислу још ономад један од незваничних богова те дисциплине, Гај Јулије Цезар, прелазећи Рубикон. Оно што није рекао је да кад следећи пут дођеш на ред (ако дођеш) можеш и да не бациш коцку. У људским односима не постоје непоправљиви односи иако су сујете и осећања уопште велика препрека, а у односима целих друштава још мање јер су и та осећања деривати, а они који друштва воде се тиме баве занатски и тренирани су да (донекле) потисну емоције. Свакако је тешко, али није ни немогуће ни незамисливо.
Мој је утисак, и са тим иде и још једно разочарање у Европу пре свега, али и цео колективни Запад као сферу у којој и ми интелектуално бивствујемо, да у новој рунди неће бити искоришћена прилика да се ситуација деескалира. Ту пре свега мислим на сукоб у Украјини који је значајнији за глобални поредак, али периферним погледом гледам и на Газу где је страдање цивила и последице по локалну популацију још трагичније. Путин је још једном оставио простор за решевање ситуације преговорима иако сад тражи више, мада изгледа ни он више не верује да је анти-руска хистерија у Европи и Америци излечива у овој генерацији. Узрок рата и јесте та скоро патолошка анти-руска хистерија, без ње не би било НАТО-а, без ње не би било потребе за ракетним штитом.
Не улазећи сад детаљно у генезу те фобије од Русије питање је како је могуће да се тако нешто деси у напредном свету где се (номинално) разум цени високо изнад емоција, у свету чија напредност потиче управо од усвајања хуманистичких принципа одбацивши успут многе религијске догме.
Тај свет сад полако у својој рационалној анализи долази да спознаје да ипак нису довољно ресурса посветили уништењу Украјине и Русије. Ако се нешто брзо не промени, ако се брзо не пређе скроз на ратну привреду оде маст у пропаст и Путин ће обновити Руско царство и окупирати једну по једну европску земљу како то веч иде заплет у бајкама. Није никакво олакшање, али јесте отрежњујуће да исти људи који су Србији и Србима говорили да се окану емоција и принципа, него да прихвате "реалност нна терену", сада исто тако упорно одбијају да и сами примене свој савет. Кад кажем то не мислим да само прихвате мењање граница као да се ништа није десило већ да приступе озбиљним реформама светског поретка, безбедносних уговора и међународног права.
U proteklih šest meseci sam više puta javno govorio o položaju izbeglica u Srbiji i kritikovao Zakon o izbeglicama koji je skupština Srbije donela pre mesec - dva. Napisao sam nekoliko tekstova, učestovao u raspravi koji je organizovao Dragoljub Mićunović i njegova NVO, a koja je bila emitovana na TV B92, govorio u emisji "Stanje nacije" i oponirao Komesaru za izbeglice Vladimiru Cuciću, raspravljao sa velikim brojem izbegličkih udruženja, i redovno konstatova da država Srbija ne samo da ne vodi nikakvu brigu o izbeglicama nego ih kad god može potkrada:
http://www.politickiforum.org/index.php?vrsta=galerija&kategorija=&tekst=67&naredba=prikaz&br_stranice
Tako